MOJ NEPREŽALJENI CIKLAMA KAPUT
Otpio si još jedan gutljaj martinija, pomešanog sa ljubomorom, kojom me rado počastiš kad god te dohvate drvene lutke u toj šašavoj glavi. Prestani da me meriš tim zidarskim metrom, još samo da kreneš sa zvižducima i jeftinim komplimentima. Nisam taj soj, shvati već jednom.
Smeta ti moja zavodljiva figura, ma kako da sam odevena. I da se obučem kao monahinja, strogo zakopčana do grla, naći će svoj put do zadivljenih pogleda. Večeras si mi izabrao najizazovniju haljinu, crvenu kao krv. Godinama je visila u garderoberu, čekajući svoj red.
Dobro je da je moljci nisu izrešetali, kao što su moj najdraži, neprežaljeni ciklama kaput, koga sam se jedva odrekla. U njemu sam izašla na naš prvi sastanak. Skoro nas je zatrpao sneg, koliko je vejao tog hladnog decembarskog sutona, dok smo stajali čekajući tvog druga da dođe po nas i odvede nas u njegov tek otvoren restoran „Zlatna potkovica“ na Banovom brdu.
Samo kad se setim s koliko si me poštovanja gledao, diveći se mom damskom držanju. A i narednih nekoliko dana, kada bismo se viđali u iznajmljenoj kući tvoje maćehe Milunke – Lule, koja bi nas budila lupanjem kojekakvim stvarima, kad bi iznenada banula s puta, sve sa svojim švercerskim torbama.
Uprkos mom nastojanju da me prihvati, zadugo joj to nije polazilo za rukom, već samo onoliko koliko bih joj pomagala da rasproda svoju sumnjivu robu. A kad bi zaćutala pred njenim čiodnim, zavidnim rečima, dohvatila bi se neke naše bezazlene svađe i napravila čitavu dramu, ne bi li nas rastavila. Uspelo bi joj na dan-dva, jer bi ti nalegao na njenu beskrupuloznu stranu, na kojoj bi pakost tražila odraz u svojim svinjarijama.
Da li te je i ovog puta odbacila meni, da mi pokvariš veče, ili ti je dosadilo njeno uporno provodadžisanje? Mršti se koliko hoćeš, negoduj odsečnim zamahom ruku, kao da ćeš me zgromiti zajedno s obećanjima koja sam položila u ovu našu, sad već mučnu vezu. Ali ja znam da te je neki vrag naveo da potrčiš za mnom, kad sam čvrsto rešila da odustanem od snova koji su dospeli veštici u zalog.
Sumnjam da si ih za samo nedelju dana uspeo da otkupiš iz tih gramzivih šaka, zajedno s vajnim „hvalospevima“ o meni. Ako grešim, zašto me onda režeš tim opakim ljubomornim scenama, izrežiranim njenim uskogrudim pogledima, kad znaš da je sva moja istina istresena na tvoje znojem okupane dlanove? Ma da li pogrešno sudim, kad god zaroniš u tu čašu bez dna. Ljubav te je dovela na moja vrata kao slepca. E pa lepo — čemu onda sva ta zajedljivost prema mojoj ljubaznoj mladosti i lepoti?
Uzvraćaš mi udarac, onaj isti kojim sam te zatekla u zagrljaju s Lulinom izabranicom, po meri njenog alavog džepa. I venčanicu joj je kupila od svojih drugara, uličnih preprodavaca, tamo dole podno parka naspram železničke stanice, gde me je sramota da prođem od njihovog zločestog keza. Ništavan milje moralnih nakaza, koje treba otresti motkom pre nego što zaposednu i mesta gde se ljubav rađa.
Pustila sam jezik, i?… A da li možda treba da palacam kao ona zmija koja te je zamalo udavila da te nisam spasila? Naseo si na njene kule i gradove, od kojih je ostalo samo bunjište skandalozne žute štampe. Proveo si se kao bos po trnju — vidim, još ti zevaju cipele. E moj dragi, daj da te poljubim da ti pre zarastu te proklete rane. Samo ne znam čime se spira ukaljan obraz. Možda ovom mirišljavom ružinom vodicom, koju štedim kao jedan od najdragocenijih poklona moje bake Zlate.
E, govorila je ona meni, dok se borila s dušom u nosu, opirući se toj napasti od smrti, da se ne petljam s tobom. Dobro je znala tvoju maćehu Milunku, kao zlu paru, još sa Senjaka. Bile su prve komšinice. Baka Zlata bi joj se tek kurtoazno javljala, kad bi im se pogledi susreli — stara beogradska škola, no kako bi drugačije jedna gospođa poput nje.
Govorkalo se, sećam se još kao mala, da je Lula pokušala da obrlati dobrog čika Savu da se venčaju, ne bi li joj ostavio svoju prelepu vilu. Ali pravda je preduhitrila: baka je pokucala pre nje na ta veličanstvena mesingana vrata i upozorila ga da ni za živu glavu ne potpisuje taj falsifikat od ugovora. Hvala Bogu, poslušao je i kuća je ostala njegovoj ćerki iz prvog braka, Eleni.
A samo si ti ostao gluv i nem na sva upozorenja dobronamernih ljudi, pa i na moja, kojima ti i sad, kao ovom lepezom, mašem ispred nosa. Znam da je poštuješ što te je odgajila i da je negde voliš, ma kakva da je, jer ne znaš za ljubav prave majke. I neka ostane tako. Ali treba da misliš i na svoju sreću. Ako misliš da naša veza uspe i da ne završi kao moj neprežaljeni ciklama kaput, izrešetan moljcima, moraš nešto da preduzmeš.
Mesecima je tako visio, tu na prozoru okačen o ofinger, jadničak, sve dok nije naišla Ciganka navaljujući da mi gleda u svoje otrcane karte. Opirala sam se, ali uzalud — navalila da mi gleda ili da umre. I mene zagolica znatiželja, pa pristanem.
Šta mi je rekla… Stvarno te zanima šta nam je prorekla? E, nagađaj. Prosudi po ovome što ti sve vreme trtljam, kao pokvarena gramofonska ploča. Tačno. To mi je rekla — da se venčamo, tajno, pre nego što nam Lula ponovo podmetne nogu nekom novom bogatašicom, koje ne prestaje da štanca, kao svoje ishabane novčanice po nekim lopovskim džepovima.
Ćutiš — dobro je. Samo ti razmišljaj u sebi, bolje nego da se istresaš na mene, nedužnu. Samo nemoj predugo. Bojim se da će me strpljenje izdati zajedno s prodajom bakine kuće na Senjaku. Pojavio se ozbiljan kupac, fin gospodin, povratnik iz Nemačke. Sačekaću još ovu nedelju, možda i onu tamo.
Opet grmi. Hoćemo li krenuti, da nas društvo ne čeka? Ova jesenja kiša kao da pokušava da sapere sve što nam na putu sreće smeta. Volela bih da je tako. I ti, dok zadivljeno gledaš u moje zavodljive, mazne obline. Ne, neću navaljivati kao ona dosadna stenica — ne trebaš mi ništa reći reda radi. Učtivost je lepa, ako joj promišljena odluka izgradi stav.
Samo nemoj sutra da zažališ za mnom, kao ja za neprežaljenim ciklama kaputom. Za punoletstvo sam ga dobila od bake Zlate.
I pazi — ovo veče hoću da provedemo na najlepši mogući način, da ga urežem u sećanje kao najlepšu sliku od svih dosadašnjih, koje su nam drugi slikali, krateći ih za onu najlepšu nijansu ljubavi. Hajdemo, taksi je stigao. Ako ode, teško da ćemo ga po ovom kijametu ponovo dozvati…
