SVOJEGLAVA - poetesa Nevenka Nelly Poerich

                                                   

SVOJEGLAVA

Kada srce odbija da posluša razum

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje ljubavi koje možemo objasniti, opravdati, pa čak i zaboraviti. Ali postoje i one druge, koje se nastane u nama toliko duboko da više ne znamo gde prestaje razum, a počinje srce.

„Svojeglava“ je pesma o ženi rastrzanoj između sopstvenih osećanja, glasova okoline i majčinskih saveta. Dok joj razum govori da se oslobodi ljubavi koja joj donosi nemir, srce tvrdoglavo čuva ono što drugi možda ne mogu da razumeju.

Njena unutrašnja borba nije samo sukob između ljubavi i ponosa. To je i pitanje prava na sopstveni izbor, čak i kada taj izbor nije jednostavan, kada donosi suze i kada se protivi očekivanjima drugih.

Posebnu toplinu pesmi daje obraćanje majci. U njenim savetima prepoznaje se briga, iskustvo i želja da zaštiti svoje dete od razočaranja. Ali ćerka zna da postoje osećanja kojima nije moguće narediti da prestanu.

I zato njena svojeglavost postaje više od tvrdoglavosti. Ona je izraz potrebe da sama odlučuje o sopstvenom životu, da veruje svom srcu i preuzme odgovornost za ljubav koju bira.

Jer ponekad je najteže poslušati sebe, naročito kada svi drugi misle da znaju šta je za nas najbolje.

Nelly Poerich

---

SVOJEGLAVA

Autorska pesma — Nelly Poerich

Od toliko glasova u glavi

da li je pogrešan il pravi

ni rodjeno srce ne čujem

i kad nekim slučajem uspem da prečujem

sve ono što nas vređalo pre

uposlim suze da speru sumnje sve

da plod ljubavi izova zre.

Ma kako da se otrgnem od svega

što me seća na njega

I taj prokleto muževan glas

Volim tte. mislim na nas.

Danju glumatam kamen

a noću buktim ko plamen

Povodljia ispadam luda

ko da živim od svačijeg suda

Uzeću srce u svoje šake

i spustiti na grudi odlučne jake:

Molim vas ljudi stanite,

Ludilo zvoni u mojoj glavi

i majčine reči me bune:

Na srce zabranu prilaska stavi.

Ah kad bi to tako moglo

kad moja ljubav tu živi!

Blagom ga zameniti mogu

al zadugo ne, ne

Oprosti majko

Ne mogu!

Biću svojeglava do kraja

jer iskrena ljubav Nas Spaja.

---

Tekstopisac: Nelly Poerich

© Nelly Poerich SOKOJ – CISAC Sva autorska prava zadržana.

                                                 

OPET TA NEKA ŽENA Poetesa Nevenka Nelly Poerich 1. октобар 2012. у 02:51

                                                

                                

OPET TA NEKA ŽENA

Jesenje kiše, ljubomora i uspomene koje ne prestaju

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje jeseni koje donose samo kišu, ali i one koje u čoveku probude sve što je pokušavao da zaboravi. Tada svaki udar kišnih kapi o prozor postaje podsećanje na nečije odsustvo, a svaka napisana reč pokušaj da se sačuva ljubav koja polako izmiče.

Pesma „Opet ta neka žena“, nastala 1. oktobra 2012. godine, govori o ženi koja se suočava sa ponovnim iskušenjem u ljubavi. U njenim osećanjima smenjuju se tuga, ljubomora, čežnja i nada da će se voljeni, posle prolaznog zanosa, ipak vratiti.

Posebnu književnu vrednost pesmi daje način na koji se jesenji

 pejzaž prepliće sa unutrašnjim svetom lirske junakinje. Kiša više nije samo vremenska pojava.

OPET TA NEKA ŽENA

Nelly Poerich — Autorska poezija

1. oktobar 2012.

Otkako je jesen stigla

Kiša ne misli da stane,

kao i seta na mom licu

kada me sećanje gane.

Probam nas naći u pesmi

u svakoj blaženoj rimi,

ako li zaspim nad nekom

u snove me dirljivu primi.

Razotkri što nisi mog'o

dok sam ti na dlanu bila.

priznajem neke sam stvari

zbog bojazni da odeš krila.

Nestaja s' jeseni rane

kad strepnja buja ko reka

i sad mi pritiska dušu

koja te kraj mene čeka.

Opet ta neka žena

prokleti izazov nudi,

a znam da kad te prođe

pašćeš na moje grudi.

Sa zbogom tražim stih

sve su mu reči strane

možda se rimuje suzom

kad na papir ne dužni kane.

Glava mi lagano pada

snovi je sanjivu vuku

jesenje kiše nam nikad

nisu išle na ruku.

Dobuju kišne kapi

o prozore moje sobe

k'o misli skučene srcem

dok se u ćutnju robe.

---

Poetesa: Nelly Poerich

POET AND NOVELS – NELLY POERICH

© Nelly Poerich SOKOJ – CISAC Sva autorska prava zadržana.

ZAPITAH GODINE - Poetesa Nevenka Nelly Poerich

                        ZAPITAH GODINE

Ljubav između čežnje, vremena i ponovne nade

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje susreti koji se možda nikada nisu dogodili onako kako smo ih zamišljali, ali u nama žive sa snagom stvarnih uspomena. U njima se prepliću želja, strepnja, godine i ona neobjašnjiva privlačnost koja ne priznaje granice razuma.

U ovoj pesmi ljubav nije prikazana kao jednostavno osećanje, već kao neprekidan razgovor između dvoje ljudi koji se privlače, iskušavaju i iznova pokušavaju da pronađu zajednički put.

Lirska junakinja preispituje sopstvene godine, odluke i nade, dok u voljenom čoveku prepoznaje istovremeno nežnost, cinizam, duhovitost i snagu. Njegove reči nisu samo obećanja — one postaju izazov, podsticaj i povod da se ponovo poveruje u mogućnost ljubavi.

Posebnu slikovitost pesmi daju motivi prirode. Jablan, sunce, seme, drvo života i vetar s planine povezuju ljudska osećanja sa snagom obnavljanja i opstajanja. Ljubav je ovde nalik semenu koje, uprkos neizvesnosti, možda ipak može da proklija.

Završna slika stamenog muškarca, prekaljenog životnim iskustvom, ostavlja utisak da ljubav ne pripada samo mladosti. Ona pripada i onima koji su mnogo toga prošli, ali još imaju hrabrosti da osećaju.

Jer godine mogu promeniti naše korake, ali ne moraju ugasiti ono što nas pokreće iznutra.

Nelly Poerich

ZAPITAH GODINE

Nelly Poerich — Autorska poezija

Šta me to navodi da ti se

podam,

onako usput, kad bismo se sreli,

da ljubav bude gde joj je mesto,

u svemu do sad što nismo smeli.

Zapitah godine, izvrgnuh ruglu

sve ono lepo što čini dvoje,

sapinjem o jablan preteklu nadu,

da sunce spustim u oči svoje.

Naglasak daješ, krilatiš reči,

samo da ne bude obična priča.

Izvlačiš slogan iz svake jače,

na bol se prsiš zamahom biča.

Rasteruješ sumnju – ili je praviš,

ciničan i šaljiv u isto vreme.

Odmahneš glavom, prigrliš sebi,

iznova baciš ljubavi seme.

Možda proklija jednom za svagda,

šapuću poljupci po nagoj želji.

Plode ih ruke slašću bez premca,

drvo života u nama zreli.

Stojiš sa srećom u istoj ravni,

stamenim korakom mnogi bi lečak.

Vetar s planine opasno preti,

al’ ti si prekalen još kao dečak.

---

Autor: Nelly Poerich

POET AND NOVELS – NELLY POERICH

© Nelly Poerich

SOKOJ – CISAC

Sva autorska prava zadržana.

NEMOJMO O GODINAMA poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

NEMOJMO O GODINAMA

Kada ljubav odbija da broji vreme

Nelly Poerich — Autorska poezija

Godine su često samo izgovor kojim pokušavamo da objasnimo svoje strahove, oklevanja i neizgovorene želje. A ljubav, kada se pojavi, ne traži kalendar. Ona traži hrabrost da se otvore vrata, da se utiša svet i da dvoje ljudi makar na trenutak prestanu da mere vreme.

„Nemojmo o godinama“ je pesma koja kroz neobične, gotovo pozorišne slike otkriva unutrašnji nemir žene koja želi bliskost, ali ne pristaje na prazna obećanja.

U njenim stihovima svakodnevni predmeti dobijaju simbolično značenje. Zaključana vrata čuvaju trenutak od spoljnog sveta, zaboravljena gitara čeka dodir, a sat postaje podsetnik na vreme koje prolazi i osećanja koja ne žele da mu se pokore.

Iza prividne lakoće, duhovitosti i nestašluka postepeno se otkriva ranjivost. Žena koja na početku odlučno odbacuje razgovor o godinama na kraju traži pomoć da dovrši pesmu. Nit koja joj beži sa igle postaje slika odnosa koji pokušava da sačuva, dok ponuđene zakrpe otvaraju pitanje može li se ljubav obnoviti ako je jedno srce još uvek nemirno.

Ova pesma ne govori samo o godinama, već o potrebi da nas neko izabere iskreno, bez izgovora i bez lutanja.

Jer ljubav ne traži da budemo mlađi. Traži da budemo prisutni.

Nelly Poerich

NEMOJMO O GODINAMA

Nelly Poerich — Autorska poezija

Nemojmo o godinama,

ne vidim čega te strah.

Neko nam zvoni — zaključaj vrata.

Ne zveckaj ključem, utišaj dah.

Kerušu od sinoć ne čuh da laje,

kunja k’o susedov avlijaner stari.

Ne tmuri čelo, oblak je proš’o,

s prozora skloni pokisle čari.

Zabaci kosu kako već umeš,

do sitnih laži pospremi stan.

S tavana skini jadnu gitaru

prašnjavih struna, pauku sličnu —

i ona želi nečiji dlan.

Zastani malo, sačekaj ženu

mahnitog srca, podesi sat.

Zašto bi bio potrčko vetru

kad je po svemu mesečev brat?

Ne boraj listove ponositog srca —

ah…

u grudima grči me, steže.

Dodaj mi kocku šećera s vodom,

nisu to suze — konfete reže.

Pomozi.

Pomozi mi da završim pesmu,

sa igle pobeže mi nit…

Zašto mi te zakrpe nudiš

ako si…

ako si lutanja sit.

---

Autor: Nelly Poerich

POET AND NOVELS – NELLY POERICH

© Nelly Poerich

Sva prava zadržana.

U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN poetesa Nevenka Nelly Poerich(nagrađena pesma)

 

U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN

U našim noćima napisah roman

koji bi svi rado čitati hteli,

al’ Sudba, izdavač, tvrdo se drži,

tek neki nagoveštaj okolo deli.

I ti bi da štrpneš deliċ tog dela

kad god ti okrenem prkosno glavu,

i taman ti ruka počne da lista —

na glavu ti bacim haljinu plavu.

Da, onu istu koja sve pamti:

lude koktele, poljupce, suze,

i Petrov klavir u dnu salona,

i glupu svađu zbog njene bluze.

Sad ti je smešno, i meni ponekad,

kad mi se sreća učini većom,

kad ti se prišunjam k’o mačka s leđa

potpirim želju mirisnom svećom.

Ostavi roman, nije još vreme —

od muških likova glavni si ti.

Motaju se neki, sporedni, bledi,

čast im je sa mnom i kafu piti.

Ne, nisam važna kako ti misliš,

zdravo se nosim sa svojim duhom.

A tvoja sujeta probija plafon,

pa imaš problem nekad sa sluhom.

Opet se praviš da nisi čuo,

otimaš roman iz mojih ruku.

Nema tu ništa što bi nam sutra

šlagvorta dalo na staru bruku.

Grofica tu je i njena pudla,

pudrijera zlatna, muštikla preko,

zaklanja lice, krišom ti maše —

na njen si mig satima čeko.

Gde sam ja bila, da li se šališ?

Svirala klavir, noćnu sonatu,

mazila dirke notama nežnim,

a ti se ravnao po njenom satu.

Nije vas bilo dugo s balkona,

zanos vas pesme odveo dalje…

Da stari batler ne sruši vazu,

ne bih sve čula od vaše pralje.

Sjajan je roman i tuge ga hvale,

i njih sam opisala u lepšem svetlu.

Noću se tako razneži srce,

navale sećanja uz pesmu setnu.

Da, to je ta pesma koja nas miri

kad god bismo popili čašicu više.

Čitaj je, ljubim te — tako je volim,

uvek nam s prozora otera kiše.

SUNCE- SUNCE NE UME DRUGAČIJE DA GRLI poetesa Nelly Poerich

                                                       

                                                                   

SUNCE

Negde s početka leta

kročila sam damski

u tvoje probirljivo srce –

ni moje ništa manje.

Pustio si me, a i kako bi

sa vrata vratio sunce.

Prijala ti je toplina

i kada te žarom prlji,

jer sunce, k’o sunce,

ne ume drugačije da grli.

A onda –

ona stupi na scenu,

petljajući gluposti neke;

budila je u meni, u tebi,

nesnosne poglede preke.

Ni vetar se šalio nije:

s oblacima navuče oluju.

Razbežasmo se tražeći spas

tamo gde se letovi čuju.

Ćutali smo kao dva stranca,

izgubljeni u svome svetu,

gurali u kofere sećanja

u svakom turbulentnom letu.

                                                        

LJUBAV NA GRANICI- Nevenka Nelly Poerich

 

LJUBAV NA GRANICI

Otišli smo predaleko,

izvan očekivanja željom potkovanih srca.

Sa koliko konjskih snaga stići do cilja,

to samo zna srce ludo, zaljubljeno.

Utajismo sve ono od čega zaziremo

kad se tuga dokopa našeg traga

na graničnom prelazu sreće.

Priljubljeni željom,

nevidljivo delujemo iz senke starih grešaka

da se neka licemernija, riskantnija

ne otisne bljeskom mesečine

u sunovrat beznađa.

Bledimo i crvenimo,

dok se gospođa Sudbina

bakće s našim koferima

kô iskusna švercerka,

stavljajući glavu u torbu

po ko zna koji put

u prilog čudesne ljubavi.

Carinik Usud, bahati grmalj,

ne prezajući, zagrme gromko.

Na njegovom grlatom vratu

iskoči žila kucavica,

zariba kô motor

ishaban miljama.

Mašući spisima, iskolači se gorostas,

cedeći kroz besom stisnute zube:

„Ljubav traži istinu,

ispravna dokumenta,

verodostojan dokaz.“

Odvažno sede za kompjuter.

Sudbina spremno požuri

da božjim prstom nadmaši njegove čvornate,

koji su nemilosrdno udarali

po tipkama tastature.

Odahnusmo, konektovani snom

u najčudnijoj svemirskoj bazi

ljubavnih podataka.

Tišina se oglasi

odjekom preplašenih srca.

Kao dva kameleona,

neozleđeni prođosmo čiodnu kolonu

usput krivo spojenih parova.

Sudbina migom dade znak da požurimo,

zagovarajući zadriglog usuda–carinika,

koga žeđ upilji u viski

s etiketom putnika.

Munjevito pređosmo granicu,

udarajući petama po tlu zlurade poglede zavidnjaka

i tuge,

koja se lukavo htede prišljamčiti

kô nosač kofera.

Dovitljivo joj skrenusmo pažnju,

bacismo zlatan novčić

ispred nogu dvoje

koji se ogledaše u senci mesečine,

baš kao mi maločas.

Ljubavni vidici se šire

kô naše zenice ozarene srećom.

Džinovski kapci oblaka

proliše par krupnih kapi kiše

da oteraju i speru

sve ono čega se pribojavamo.

Otežali mokri koferi,

kô perce u našim osnaženim rukama

neobjašnjive ljubavi.

Imamo još dobrog puta,

šapnusmo kroz poljupce,

osluškujući srećine zvonke korake

u našim zaljubljenim.

POSLEDNJA KAP VINA - Nevenka Nelly Poerich

 

POSLEDNJA KAP VINA

Zašto mora ovako,

zašto si nas ovoliko rastužio?

Od toliko lepših načina

ti si izabrao najbolniji.

Nestao si u nadi da ti je ona spokoj,

a znaš da nije,

dok se poigrava tvojim godinama

kao vetar s granama bora.

Sam si, zarobljen sećanjem

u krletci njene bezobzirne mladosti,

skrnaveći svoju zrelu lepotu

do učmalog iščekivanja

da te sreća prepozna

na pristaništu sudbine.

Stojiš i nemo gledaš

kako se ukrcavaju brodovi,

zagledajući svaku putnicu kojoj naliči.

Odustao bi — i ne bi.

Neka čudna strepnja kola tvojim venama

dok pokušavaš da obuzdaš

svoje neposlušno srce

koje te vuče k meni,

ženi tvoje dobi,

kojoj zub vremena ne može ništa,

kao zlatnom medaljonu tvoje majke

koji i dan-danas čuvaš od zaborava

u mahagoni-komodi

odmah do tvog uzglavlja.

I noćas ćeš sam zaspati,

naliven vinom do guše,

popuštajući kravatu i kolar,

otkopčavajući jedno po jedno dugme košulje

koju ti je ona kupila

u znak sitne pažnje.

Vetar će i dalje začikavati grane bora

i role u tvojoj pijanoj glavi,

osenčene tugom.

Poželećeš da čuješ melodiju u mom glasu

i na pola okrenutih brojeva odustati,

iz bojazni od odraza tinjajućih želja

koje te nagone da skočiš u vatru,

a nisi još spreman da izgoriš

u plamenu strasne ljubavi

za kojom tragaš ceo život.

Ogrezao u bolu i čaši,

postao si skeptik

koji ni suzama ne da prolaz

do iskupljenja grešnih noći.

I sad bi se pre zadovoljio

tamo nekom lako potkupljivom lepoticom.

Slušalica starog, stabilnog telefona

ispuštena nevericom

osta da visi u vazduhu.

Mrsko ti pada i njeno cimanje porukama

da proveri jesi li tu,

u zoni obnovljene veze,

obeleženoj obzirima

nekog drugačijeg miljea,

od kojih se gnušaš

kad te otvori vino.

Prašinu s prsta ovih dana naneo je vetar.

Zavaljen u aristokratsku fotelju,

teško ti pada i cimanje do bifea

da otvoriš novu flašu crnog vina.

A sluškinja tuga uzela slobodan dan.

Bore smejalice se uskomešaše inatom.

Prstima brišeš orošeno čelo,

ispijajući setno poslednju kap vina

koja čemerom jede,

a srce ne bi da truješ —

jer bez istine

si mrtav čovek.

Bez nas.

Možda pesma bolje zna- poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

Te noći hladne, decembarske,

u mojoj sobi, od koje bi leti i ružičnjak uzmicao,

nikoga nije bilo.

Nikoga na kog bih položila gorka sećanja

i ovaj mali grumen nade,

osim sna u kom te ozarena spazih

i padoh, presrećna, u zagrljaj.

Ćutanjem zabeležismo trenutak

u kom se prepoznaše i pokloniše

naša otmena srca,

tamo na raskršću nadomak dvorca

u kom veličanstvo ljubav najradije obitava.

Strepela sam da prva načinim korak,

da ne razbijem san,

da ne pokvarim nešto,

da ne nagazim one riskantne oštrice tragova,

ranjive i bolne,

koji su nas doskora pratili.

Pomerih se lečak u stranu, spuštajući kofer,

dajući prvenstvo tvom stamenom,

odsečnom i britkom koraku

da saseče sumnju u korenu,

dok se vreme kladilo na našu sreću.

Paleći cigaretu na cigaretu, oklevao si u strahu

da i ne okrzneš njeno već nagnječeno kamenje

na kom se mahovina uveliko domila.

Ućutkivala sam željom pitanja,

iznova naslanjajući glavu na tvoje rame.

Vreme je curelo kroz levak sećanja

u balon opleten prućem.

Strepnja je prožimala vazduh,

ulazeći komotno u naša pluća.

Uzdasi su se borili, molećivo, za spokoj.

Naglo si mi okrenuo leđa!

A onda, najednom, kao ubojitom oštricom mača,

odrezao parče neba

i spustio ga u moje još sanjive oči,

koje su često čamile kao napušten brod

u luci ispod obrva uzvijenih čudom.

Obgrljena požudom, počeh golititi

i najtajnovitije kutke ove posve detinje duše.

Ljubaznost, s puno opreza,

nije se dala skinuti s tvojih oštrih kontura lica,

čak ni onom teškom muškom suzom,

u ravni žileta.

Znam da sam nešto pevušila,

pokušavajući da ispratim melodiju

svog raspevanog srca,

kome grudi postaše tesne

za izvođenje najlepše arije

ljubavne sonate.

— U snu noć, u snu dan,

u snu san nedosanjan…

Dozvoli —

to ja se naglas nekih stihova prisećam…

Ne, nikoga nije bilo

te hladne februarske noći,

osim sna u kom te pronađoh

topla, mazna, dirljiva.

Stani, kuda ćeš —

još pesma traje, moraš je čuti celu.

Zastani, saslušaj, ućuti —

možda pesma bolje zna,

možda nešto za nas

bolje sluti…

Šta se to čuje? Ko je to tamo?! Poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

Šta se to čuje? Ko je to tamo?!

Koju si sada onako zvao?

Da ti ko prijatelj s ponoći svrati,

ne bi l’ svom srcu na put stao.

Gde ti je hrabrost? Sve one reči?!

Zašto ih gubiš olako svuda?

Smiri taj korak, ne gazi snove!

Sa tobom takvim — kako i kuda?!

Šta mi je? Ništa… čekaš da kažem,

dok mi se srce od boli steže,

a lice britko kajanje grči,

nikada jače — zbogom ti reže.

---

Sa puta stižem umoran, sam,

jesenji, hladan i tmuran dan.

U srcu strepnja — da l’ ću te naći,

zatičem nered i prazan stan.

Samo gitara utisak menja

i čaša vina s tragom karmina,

i pesma tvojom pisana rukom —

ljubav je čudna i kad je fina.

Voljena, gde si, cvilim ko vetar,

neke mi stvari ostaše tajna.

Gde li se skrivaš, u čijem oku,

kad mom si, snenom, jedino sjajna?

Uzalud bežiš, to znaš i sama,

OLOVKA -Poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

OLOVKA

Pitam srce ko si

Ako sam jednom nasela

Hoće li biti drugog puta.

Nehaje,

kuca po svome.

Negodujem.

Hvatam se za pogled,

ali i on uprt u daljinu.

Žurim,

a suze i stihovi naviru,

ljubavni, bolni.

Tajac.

Plačem tiho, pa sve jače.

Grcam.

I svaki ubogi minut

kojim me obnaži ljupku,

cimam se sa stihovima.

Ne da mi se da ih zapišem.

Besnim.

Čvrsto stisnuh olovku

koja mi se, kao kakav

razjareni čovečuljak,

istrže iz ruku,

zarivši mi svoje srce

zaoštreno do bestidnosti.

Lomim je.

Neću da mi zloslutnica

zapisuje

što joj moje srce diktira

iz riznice pesničke mi duše.

Pronaći ću olovku iskrenu,

otmenu i galantnu,

da mu parira,

da mu svaki otkucaj verno

isprati

na papiru večnosti.

Pesma tebi napisana —

čuvaj je u najskrovitijem mestu

gde sreća rado zalazi.

Možda se i osmehne

na tvom licu,

onako, od srca,

kako oduvek

potajno želiš.

MOJ NEPREŽALJENI CIKLAMA KAPUT- Nevenka Nelly Poerich (priča)

 

MOJ NEPREŽALJENI CIKLAMA KAPUT

Otpio si još jedan gutljaj martinija, pomešanog sa ljubomorom, kojom me rado počastiš kad god te dohvate drvene lutke u toj šašavoj glavi. Prestani da me meriš tim zidarskim metrom, još samo da kreneš sa zvižducima i jeftinim komplimentima. Nisam taj soj, shvati već jednom.

Smeta ti moja zavodljiva figura, ma kako da sam odevena. I da se obučem kao monahinja, strogo zakopčana do grla, naći će svoj put do zadivljenih pogleda. Večeras si mi izabrao najizazovniju haljinu, crvenu kao krv. Godinama je visila u garderoberu, čekajući svoj red.

Dobro je da je moljci nisu izrešetali, kao što su moj najdraži, neprežaljeni ciklama kaput, koga sam se jedva odrekla. U njemu sam izašla na naš prvi sastanak. Skoro nas je zatrpao sneg, koliko je vejao tog hladnog decembarskog sutona, dok smo stajali čekajući tvog druga da dođe po nas i odvede nas u njegov tek otvoren restoran „Zlatna potkovica“ na Banovom brdu.

Samo kad se setim s koliko si me poštovanja gledao, diveći se mom damskom držanju. A i narednih nekoliko dana, kada bismo se viđali u iznajmljenoj kući tvoje maćehe Milunke – Lule, koja bi nas budila lupanjem kojekakvim stvarima, kad bi iznenada banula s puta, sve sa svojim švercerskim torbama.

Uprkos mom nastojanju da me prihvati, zadugo joj to nije polazilo za rukom, već samo onoliko koliko bih joj pomagala da rasproda svoju sumnjivu robu. A kad bi zaćutala pred njenim čiodnim, zavidnim rečima, dohvatila bi se neke naše bezazlene svađe i napravila čitavu dramu, ne bi li nas rastavila. Uspelo bi joj na dan-dva, jer bi ti nalegao na njenu beskrupuloznu stranu, na kojoj bi pakost tražila odraz u svojim svinjarijama.

Da li te je i ovog puta odbacila meni, da mi pokvariš veče, ili ti je dosadilo njeno uporno provodadžisanje? Mršti se koliko hoćeš, negoduj odsečnim zamahom ruku, kao da ćeš me zgromiti zajedno s obećanjima koja sam položila u ovu našu, sad već mučnu vezu. Ali ja znam da te je neki vrag naveo da potrčiš za mnom, kad sam čvrsto rešila da odustanem od snova koji su dospeli veštici u zalog.

Sumnjam da si ih za samo nedelju dana uspeo da otkupiš iz tih gramzivih šaka, zajedno s vajnim „hvalospevima“ o meni. Ako grešim, zašto me onda režeš tim opakim ljubomornim scenama, izrežiranim njenim uskogrudim pogledima, kad znaš da je sva moja istina istresena na tvoje znojem okupane dlanove? Ma da li pogrešno sudim, kad god zaroniš u tu čašu bez dna. Ljubav te je dovela na moja vrata kao slepca. E pa lepo — čemu onda sva ta zajedljivost prema mojoj ljubaznoj mladosti i lepoti?

Uzvraćaš mi udarac, onaj isti kojim sam te zatekla u zagrljaju s Lulinom izabranicom, po meri njenog alavog džepa. I venčanicu joj je kupila od svojih drugara, uličnih preprodavaca, tamo dole podno parka naspram železničke stanice, gde me je sramota da prođem od njihovog zločestog keza. Ništavan milje moralnih nakaza, koje treba otresti motkom pre nego što zaposednu i mesta gde se ljubav rađa.

Pustila sam jezik, i?… A da li možda treba da palacam kao ona zmija koja te je zamalo udavila da te nisam spasila? Naseo si na njene kule i gradove, od kojih je ostalo samo bunjište skandalozne žute štampe. Proveo si se kao bos po trnju — vidim, još ti zevaju cipele. E moj dragi, daj da te poljubim da ti pre zarastu te proklete rane. Samo ne znam čime se spira ukaljan obraz. Možda ovom mirišljavom ružinom vodicom, koju štedim kao jedan od najdragocenijih poklona moje bake Zlate.

E, govorila je ona meni, dok se borila s dušom u nosu, opirući se toj napasti od smrti, da se ne petljam s tobom. Dobro je znala tvoju maćehu Milunku, kao zlu paru, još sa Senjaka. Bile su prve komšinice. Baka Zlata bi joj se tek kurtoazno javljala, kad bi im se pogledi susreli — stara beogradska škola, no kako bi drugačije jedna gospođa poput nje.

Govorkalo se, sećam se još kao mala, da je Lula pokušala da obrlati dobrog čika Savu da se venčaju, ne bi li joj ostavio svoju prelepu vilu. Ali pravda je preduhitrila: baka je pokucala pre nje na ta veličanstvena mesingana vrata i upozorila ga da ni za živu glavu ne potpisuje taj falsifikat od ugovora. Hvala Bogu, poslušao je i kuća je ostala njegovoj ćerki iz prvog braka, Eleni.

A samo si ti ostao gluv i nem na sva upozorenja dobronamernih ljudi, pa i na moja, kojima ti i sad, kao ovom lepezom, mašem ispred nosa. Znam da je poštuješ što te je odgajila i da je negde voliš, ma kakva da je, jer ne znaš za ljubav prave majke. I neka ostane tako. Ali treba da misliš i na svoju sreću. Ako misliš da naša veza uspe i da ne završi kao moj neprežaljeni ciklama kaput, izrešetan moljcima, moraš nešto da preduzmeš.

Mesecima je tako visio, tu na prozoru okačen o ofinger, jadničak, sve dok nije naišla Ciganka navaljujući da mi gleda u svoje otrcane karte. Opirala sam se, ali uzalud — navalila da mi gleda ili da umre. I mene zagolica znatiželja, pa pristanem.

Šta mi je rekla… Stvarno te zanima šta nam je prorekla? E, nagađaj. Prosudi po ovome što ti sve vreme trtljam, kao pokvarena gramofonska ploča. Tačno. To mi je rekla — da se venčamo, tajno, pre nego što nam Lula ponovo podmetne nogu nekom novom bogatašicom, koje ne prestaje da štanca, kao svoje ishabane novčanice po nekim lopovskim džepovima.

Ćutiš — dobro je. Samo ti razmišljaj u sebi, bolje nego da se istresaš na mene, nedužnu. Samo nemoj predugo. Bojim se da će me strpljenje izdati zajedno s prodajom bakine kuće na Senjaku. Pojavio se ozbiljan kupac, fin gospodin, povratnik iz Nemačke. Sačekaću još ovu nedelju, možda i onu tamo.

Opet grmi. Hoćemo li krenuti, da nas društvo ne čeka? Ova jesenja kiša kao da pokušava da sapere sve što nam na putu sreće smeta. Volela bih da je tako. I ti, dok zadivljeno gledaš u moje zavodljive, mazne obline. Ne, neću navaljivati kao ona dosadna stenica — ne trebaš mi ništa reći reda radi. Učtivost je lepa, ako joj promišljena odluka izgradi stav.

Samo nemoj sutra da zažališ za mnom, kao ja za neprežaljenim ciklama kaputom. Za punoletstvo sam ga dobila od bake Zlate.

I pazi — ovo veče hoću da provedemo na najlepši mogući način, da ga urežem u sećanje kao najlepšu sliku od svih dosadašnjih, koje su nam drugi slikali, krateći ih za onu najlepšu nijansu ljubavi. Hajdemo, taksi je stigao. Ako ode, teško da ćemo ga po ovom kijametu ponovo dozvati…

MESEČEVA SONATA - poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

MESEČEVA SONATA

Dok me Maestro Mesec uspavljuje svojom čuvenom sonatom, zvezde se, kao zavese, čipkaju po mom dekupaž-ružičastom prozoru. Oslonjena na mirišljavi jastuk lavande, zurila sam u te majušne, prozračne rupice između čipkica.

Pokušavam da razaznam neki od tvojih bezočnih likova kojima si me povredio, da te odgurnem laktom, kao ti mene one večeri kad sam očekivala potvrdu naše ljubavi — zauvek. I taman kad bih ga dokučila, sa odrazom Meseca u oknu, kao beli zečić iskočio bi iz crnog cilindera nekog mađioničara, dražesniji, učtiviji, razbijajući mi san na komade.

Odlutah u slačka maštarenja, u detinjaste, šaljive, magične obrede sa biljkom tarčužak, dan i noć — narodski rečeno — i počeh čupkati njene naopačke okrenute, srcolike listiće. I sa svakim otkinutim izgovarati:
„Voli me, ne voli me… Voli me… Ne voli me…“
Ma, glupost — povikah — „odavno sam prerasla tu dečju igrariju…“

Mesečeva sonata me i dalje milovala božanstvenom arijom po zažarenim obrazima ljutnje, besa i želje, u opiranju sa navalentnim mislima, kojih si ti bio turistički vodič do mog snuždenog srca. Opirala sam se čarima strasti novog putovanja, kao ti onda kada te je, na mahove, njena grešnost nagazila do otrežnjenja. Pokrih se jorganom preko glave i, u begu u san, podigoh branu za svaku navalu suza koje su pretile bujicom da preplave moju ucveljenu dušicu.

Ah, te noći — letnje i vrele do besvesti — mučila sam se sa komadima sna, rasutim po mojim bojažljivim mislima, po prilično skučenoj sobi natrpanoj stvarima u kojoj je rustika dominirala. Bila je svačija i ničija, baš kao moja mlada, neiskvarena duša, ali zasigurno toplo utočište napaćenim i neshvaćenim dušama zalutalim na ovu prelepu, ali surovu planetu.

Protresoh prstima svoju dugu, bezbrižnu, kovrdžavu kosu boje lešnika, koja mi je, željna igre, pri svakom slobodnijem gegu ili gafu padala u oči — da ne kažem bola sećanja iz kojeg nisi izbivao, uprkos mojoj silnoj želji da se otrgnem toj neuzvraćenoj ljubavi.

Ljutito sa stola zgrabih bakinu nacifranu šnalu i čvrsto je pokupih u konjski rep na vrh glave. Nastavi da mi prkosi, baš kao ti — da se njiše kao palma kraj tvoje kuće nadomak mora, gde smo isprobavali sve čarobne napitke kojima nas je ljubav, unaokolo kolajući po plaži, nutkala, kao i svaki drugi prisniji par.

A mi smo to bili — ili je to samo bio privid u mojim i njenim romantičnim očima. Nastavih da lepim komade sna, na trenutke nevešto, kao radoznalo dete svoje puzle, da bih što pre razaznala celu sliku. Neki bi se fronclao kao stara kuhinjska kecelja bake Julije dok bi me nutkala neodoljivim ukusima raznoraznih đakonija. A neki bi se izgubio u tom zločestom mraku, vrebajući svaki moj slabiji korak na visokim štiklama zavodljive mladosti.

Mojih devetnaest lepršavih godinica nisu se slagale sa tvojih krutih četrdesetak. Nekako su stalno iskakale iz okvira striktnih moralista, urokljivih pogleda. Stalno sam ih sitnila, onako krišom, lopovski, kao najkrupniju novčanicu mog tajka, otresitog biznismena, kad god bi se vratio iz Švice, zadovoljno trljajući ruke. Sitnila sam ih tamo dole, u obližnjoj piceriji — tu, u Sremskoj, na ćošku. Da, u našoj sudbinskoj.

Odmah sam te uočila u gužvi prolaznika. I taman kad sam htela da izbegnem sudar sa automobilom koji je tuda milio iz opreza da nekog ne dokači, naletela sam na tebe — markantnog, ali smušenog. Ispustio si picu tik ispred mojih srnećih nogu. Izvinjenjima si me obasipao kao konfetama, mameći moj slatkasti osmejak, srcolikih, punačkih usana natopljenih lipstikom od maline. Oberučke sam ti poklonila par oproštajnih pogleda, uokvirenih naivom, koja je u tebi probudila tinjalu želju ranjenog pastuva.

Najednom se tvoja smušenost razlepršala, kao moja glohnasta tirkizna haljinica, po dnu posuta raznobojnim cvetićima, na kojoj su se još uvek nazirale mrlje kečapa, uprkos upornom pranju. Mami sam prećutala tu našu nezgodu. Stalno ludi, šljickajući me prekorom kako sam nespretna, da nisam više mala devojčica, da je već vreme da se ponašam kao dama… I šta ću — istrpim tih par oštrih vaspitnih kritika, a u sebi rezimiram: fleke se teško skidaju, a posebno one na duši.

NAŠA SE DRAMA ODLAŽE poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

NAŠA SE DRAMA ODLAŽE

Glavna se glumica

umorila.

Ne bi joj ni šminka sjaj povratila.

Aplauz koji čujem – naš je najveći:

po meni sluti sreći,

po tebi – nesreći.

Naša se drama odlaže,

neko se vreme neće davati.

Stari ću dekor novijim i lepšim

još noćas zameniti.

Šta još da kažem, ljubavi,

ili je ćutanje za sad najbolje?

Život će nam put odrediti

i uloge zameniti.

PESNIKINJA PESNIKU OBLAČI PESMU- Poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

PESNIKINJA PESNIKU OBLAČI PESMU

Pesnikinja pesniku oblači pesmu

kakve joj stvari nalaže duša.

Stihove bira od teške svile,

linije setne, posebno mile.

Biserom jasno naglasi zarez,

poneku tačku tugi za zez.

Haljina strofe, uteže stilom,

s kaišem dana prožetih kišom.

Pesnik je čeka, s požudom prati,

briju ga hitri uzdaha sati.

Vispreno seku svaku im laž

koja bi pesmi ubila draž.

Pesnikinja pesniku oblači pesmu,

izvrće pune džepove srca.

Sitnica nekih sirotih dama –

izvini, dragi, dugo sam sama.

Pesnik ne ćuti, dijalog slaže,

poneko slovo stidljivo važe.

Rovari dušom – nje li se seća,

nalakćen senkom rođenih pleća.

Pesnikinja oštri olovku nade,

sve one srcu nanete jade.

Zalutalom stihu gumicom preti,

zluradom što joj ne da da leti.

Zastaje zebnjom šaljivog sleda,

linijom kosom, žaokom jeda.

Dvotačku stavlja žudnjama vrelim

dok joj se čipka uvija telom.

Pesnikinja pesniku oblači pesmu

paletom složnih pastelnih snova,

a on se duri, obrvu diže,

šahovskim poljem poteze niže.

Policom dube orfeji slave,

čikaju hice mahnite jave.

Dama se češlja, zagleda pramen,

seče ga, baca – ko joj je kamen.

Pesnika laktom golica sumnja,

po svakoj strofi šunja li šunja.

Na mirisnu notu ljubavi liče –

povoda nigde da na nju viče.

Pesnikinja pesniku oblači pesmu,

zastane svakim vrištećim slogom.

Ideje bira, pažljivo slaže

ljubavlju zlata koje ih snaže.

Proziva sreću, stihom je moli

da da joj onog kog silno voli.

Prstena nigde, jednog pri ruci –

kakva teskoba u mirnoj luci.

Prozor se tako gospodski drži,

okrenut jugu i noću prži.

Pesnikinja pesniku, ko starom grofu,

oblači svaku udobnu strofu.

ŠAHOVSKI DON KIHOT-autor Nevenka Nelly Poerich

 

PARTIJA ŠAHA

Te sumorne nedelje

jesenjeg kišnog popodneva

malo je falilo da odustanem

od uobičajenog krstarenja gradom.

Satima sam izbegavao

i svoje drugare, zagrizene šahiste,

vadeći se hroničnim premorom

od iscrpnog šalterskog posla

u susednoj pošti.

Uporno su navaljivali.

Na sve načine sam pokušavao

da ih urazumim

da su moja Minea ljuti

što na gubitnike traćim vreme,

što propuštam dražesne trenutke

u njenom romantično uređenom

potkrovlju,

uz odabrane note klasike

koje pobuđuju

najfiniju emociju

u odavno posrnulom vremenu.

Odgovarajući me od svih šahovskih polja,

da ne posrnem

u ograncima bezočne kocke

koja noćima vreba

novo žrtveno jagnje.

Probao sam da ih odbijem

i prepotentno naglašavajući

svoj značaj,

svoju jučerašnju dobijenu partiju,

spominjući i Boletove incidente

uvek kad gubi.

Zadnji put je, kao mahnit,

mlatarajući rukama, zakačio

kafanski nameštaj sa tacne

koju je konobarica spuštala

za susedan sto.

Prebacio sam im i to

da su najveće šteka­re

na kugli zemaljskoj,

jer sam i taj ceh

kavaljerski podmirio.

Svojim šaljivim dosetkama

su se iskupljivali,

pred kojima bi moje galantno srce

popuštalo

i nastavljalo po starom.

Naglašavao sam

da sam sa parama utanjio

i da sam poslednji ček popunio

kupujući namirnice

da se prehranim do plate,

sa kojom se više ništa ne zna.

Ali zalud — i dalje su navaljivali,

samo za nijansu dečački nevinije.

Nisu voleli da gube,

a ja pogotovo.

Odmeravanje snaga,

obaranje ruku

smo još kao klinci prevazišli,

kao i bacanje kamena s ramena.

Obožavao sam da ih matiram.

Čudo jedno —

iako su već dobro zašli u godine,

želja da budu frajeri

nije ih popuštala.

Trebalo mi je dosta tapsanja po ramenu

da izvedem zaključak

da sam im i dan-danas merilo,

ta veličanstvena figura

koju pokušavaju

čak i u šahu da doskoče.

U neumornoj jurnjavi za suknjama

ne prođe ni jedna partija

a da se ne dohvate golicavih priča,

u nasrtljivom nastojanju

da osvoje jednu damu.

Većinom bi nadrljali

oštrijim prekorom,

padajući preko praznih korpi

na draži neke tamo primamljive opajdare.

I mene su pokušavali

da uvuku u to vrzino kolo,

ali moje postavke u glavi

su se ređale baš kako valja,

onako kako srce nalaže.

Za voljenu ženu sam pojam muškarca —

bar tako kažu.

Mislim da ne lažu.

Nije da ih nisam savetovao,

onako iskreno, prijateljski,

pokušavajući da mojim

šahovskim Don Kihotima

ukažem gde greše:

da na dame gledaju

s ljubavlju i divljenjem,

kao na velelepnu pozorišnu scenu;

da ne aludiraju na svaki

mah ruku i poljubac poslat publici,

već da srdačno aplaudiraju.

Ponavljao sam im bezbroj puta

da ljubav ima dramaturgiju,

da pažljivo bira glavne glumce;

ako se pukim slučajem

ne užive u uloge,

kulturno ih zameni

adekvatnijim parom.

Slušali su me pomno,

ali scenario su i dalje

pisali sami.

Sudbina.

Nije im se dalo.

Ljubav ih je mimoilazila

kao sreća prosjaka

sa pocepanim šeširom

iz kog bi, pri jačem mlataranju

drhtavih ruku,

da izazove još veće sažaljenje,

sića se skotrljala

trotoarom,

glavom bez obzira.

Odlažući na policu sećanja

svoje sjajne ljubavne trofeje.

Još dobrih sat vremena sam oklevao.

Nisu mi uvek prijale

te zagušljive kafanske pijane noći

kod zajedničkog drugara

Gavre Ponavljača,

koji se zbog nestašluka u školi

proslavio kao Antihrist,

ali sa šut-kartom

zvezda mu se ubrzo ugasila.

Nije on tako loš čovek,

ali to hvalisanje

gušilo bi

više nego sav dim gostiju

u njegovoj čamotnoj kafani

nalik birtiji.

Često, dobro pripit,

svojski bi nas ispljuckao,

veličajući je

gotovo posle svake rečenice,

dok joj ne ispeva hvalospev.

Kafanica kod Gavre

štrčala je u elitnom kvartu,

naspram luksuznog hotela

u kom uglavnom odsedaju stranci.

Štrčala je kao tek pristigla

provincijalka,

pokušavajući da uskladi

svoje držanje sa damskim,

uvežbavajući graciozan korak,

usput kriveći štikle

na očigled znatiželjnih prolaznika,

spremnih na podsmeh,

pa i na zvižduk

ako taj čin isuviše potraje.

I tako vam kažem —

tek posle dva sata klackanja

između dve vatre:

Mineine ljubomore,

koju je onako ženski znala

da ospe,

preteći rastankom,

i njihovog balkanskog podbadanja

da sam papučar Sonja,

da mi je žena

natukla suknju na oči —

slegoh ramenima.

Jer sam ih voleo,

svakog na svoj način.

Ni kiša više nije tukla o prozor

kao maločas,

i ona kao da je radila

na mojoj dilemi.

Odlučih

da skoknem do kafanice,

pa kud puklo —

na jednu partiju šaha,

a možda dve, tri…

ma i ne brojim više.