Te noći hladne, decembarske,
u mojoj sobi, od koje bi leti i ružičnjak uzmicao,
nikoga nije bilo.
Nikoga na kog bih položila gorka sećanja
i ovaj mali grumen nade,
osim sna u kom te ozarena spazih
i padoh, presrećna, u zagrljaj.
Ćutanjem zabeležismo trenutak
u kom se prepoznaše i pokloniše
naša otmena srca,
tamo na raskršću nadomak dvorca
u kom veličanstvo ljubav najradije obitava.
Strepela sam da prva načinim korak,
da ne razbijem san,
da ne pokvarim nešto,
da ne nagazim one riskantne oštrice tragova,
ranjive i bolne,
koji su nas doskora pratili.
Pomerih se lečak u stranu, spuštajući kofer,
dajući prvenstvo tvom stamenom,
odsečnom i britkom koraku
da saseče sumnju u korenu,
dok se vreme kladilo na našu sreću.
Paleći cigaretu na cigaretu, oklevao si u strahu
da i ne okrzneš njeno već nagnječeno kamenje
na kom se mahovina uveliko domila.
Ućutkivala sam željom pitanja,
iznova naslanjajući glavu na tvoje rame.
Vreme je curelo kroz levak sećanja
u balon opleten prućem.
Strepnja je prožimala vazduh,
ulazeći komotno u naša pluća.
Uzdasi su se borili, molećivo, za spokoj.
Naglo si mi okrenuo leđa!
A onda, najednom, kao ubojitom oštricom mača,
odrezao parče neba
i spustio ga u moje još sanjive oči,
koje su često čamile kao napušten brod
u luci ispod obrva uzvijenih čudom.
Obgrljena požudom, počeh golititi
i najtajnovitije kutke ove posve detinje duše.
Ljubaznost, s puno opreza,
nije se dala skinuti s tvojih oštrih kontura lica,
čak ni onom teškom muškom suzom,
u ravni žileta.
Znam da sam nešto pevušila,
pokušavajući da ispratim melodiju
svog raspevanog srca,
kome grudi postaše tesne
za izvođenje najlepše arije
ljubavne sonate.
— U snu noć, u snu dan,
u snu san nedosanjan…
Dozvoli —
to ja se naglas nekih stihova prisećam…
Ne, nikoga nije bilo
te hladne februarske noći,
osim sna u kom te pronađoh
topla, mazna, dirljiva.
Stani, kuda ćeš —
još pesma traje, moraš je čuti celu.
Zastani, saslušaj, ućuti —
možda pesma bolje zna,
možda nešto za nas
bolje sluti…
Нема коментара:
Постави коментар