Тог врелог, незабораног августа, по дворишту су скоро свуда
биле моје скрипте , и књиге из медицине. А две, посуђене, из
психологије, су преноћиле на љуљашци, док сам се убијала тражећи их по
соби.Тој расејаности је кумовао и мој Деспот, и његово све
учесталије кашњење. С кревета, провирих, онако овлаш, кроз прозирну
завесу и наставих са учењем. Само што се усресредих на нову лекцију, од
споља се зачу тужно цвилење старе капије, као и наше старе керуше,
која је њушком отвори колико да се провуче, кад је глад потера
обично под мој прозор. Дахћући, исплаженог језика, ожеднела од смуцања, лану
громкије не би ли ме дозвала. Једва се искобељах из гомиле књига које сам тих
дана оградила моје заљубљно срце, кљукајући га знањем као слатке гушчиће. Из
баште их чух како гачу, журећи да што верније испрате гегање мајке гуске . Сви
би све да ураде, сви би да подмажу капију, све живцира њена покварена
реза, али све само оста на речима, које зврк ветар, ћарлијањем кроз
багремар, покупи из досаде , и носа около, да прекрати летње време,
жеге.
Сунце је тог поднева пржило, као тетка Симонидине палачинке на столетној фуруници, још од прабаке, а око које би се редовно скупљали зими. Док их прстима онако слатко једемо, не прођемо без теткиног надева, преко, најзанимљивије љубавне приче.
И ми смо се дочепали љубави у зениту младости, испијали
срећу, као по теткином рецепту, каква се само пожелети може. Докобељах се
некако до прозора пренебагавјући и керушино раздрагано кефкање, кад ме угледа.
Почех зевати , час у сунце, час на друм, којим би мој Деспот прошао, тачно у
ово време, да да терапију својој поболелој баки Гроздани, која га је
одгајила. И моје срце је тражило слатку љубавну пилулу тачно на
време. Ослоњена о окапну прозора , тискајући се између жардињера, начичакних
разним цвећем, измамише ми осмех теткине миљенице, зевалице. Само су
фрајле заводљиво ћутале чекајући ноћ да покажу све своје дражи цветања,
као и ја тих врелих летњих вечери. Једино је тетка Симонида знала нашу
тајну, покривајући ме код мојих. Звали би по неколико пута дневно, да виде да
ли спремам свој пријемни за медицински факултет у Београду. Бити докторка је
увек била част, посебно на селу . Мештани су ме већ у повоју гласина, које ко вода брзо поцуре селом,
гледали с поштовањем. Чак и они подозривци, на скромно сељачко порекло мојих
родитеља, којима се само дало да заврше занатске трогодишње школе.
Деспот и ја смо се упознали, на путу за пријемни. Путовали
смо шинобусом , једно наспрам другог у истом купеу. Правила сам се мало важна,
иако то није било у мом маниру. Али тог трена сам осетила порив да себи дам до
значаја, заголицам његову пажњу бар за то време пута. Мада, кад промислим,
и теткина прича је имала утицаја на мој став. И она, и њен муж Петар, су се
упознали у возу, али тад је био послератни труцкави ћира, из кога је
на све стране сипала
чађ.Меморисла сам сваку њену реч, опчињена њиховом идилом, која ни данас не
јењава. И сад се прича да је била најлепша девојка у селу, да су се
сви момци отимали за њену руку. Бака Славка је била строга, вијала их је около,
чак и мотиком. Због тетке ме неке тадашње сеоскe удаваче, сада баба- девојаке, праве оштроконџе, не могу очима
видети, a вала ни ја њих.. Теткином повратку у селу највише се су се
обрадовале старе нежењa, који
и сада извирују, као мачори кроз плот, само да их мине младалачка жеља, неузвраћене
љубави.
Ја сам се тек била родила када су тетка и теча кришом једне летње ноћи, док су им фрајле чувале стражу, пребегли за Немачку, где су своју љубав крунисали браком. Али судба, како зна да се поигра туђом срећом, закинула, им је плод љубави. Тетка је дуго патила, што не може да има деце, па је свој мајчински инстикт остварила кроз мене.
Због наше чудесне везаности, моја мајка је страховала да ћу
текту више волети од ње. И волим је. Али јој никад нисам рекла, да је не
повредим. Тетка Симонида, ме је много више разумела, као да ме стварно
родила. Невероватно сам личила на њу, да су они који нас први пут виде, и
мислили да сам њена ћерка.
Ушушкавала сам се у њихово топло гнездо, као птиче. Фалила ми је
та љубавна идила коју моји никако нису ималу. Дечјем оку ништа не промакне. И
поред труда да забашуре неслогу, све је некако изгледало вештачки усиљено,
прозаично.. Потајно сам жудела, да кад порастем и мене тако неко воли, пожељну
и заводљиву, и у зрелим годинама. .
Целим путем сам ређала слике , из теткиног љубавног албума, а
Деспоту је пријала моја благост на порцеланском лицу лутке, коју би радо да
има, али није знао како. Није скидао очи с мене, тек кад би нам се очи
судариле, при уласку нових сапутника и кондуктера. Настављала сам са
ролањем слика, да би прикрила ону љубавну нелагоду, с којом не знаш шта ћеш, кад
се деси на први поглед. При уласку на станицу, успела сам да се приберем, да
примирим срце, својом вештом глумом.
После пар куртоазних, шкртих реченица, при изласку из воза,
установило се да идемо у истом смеру. Тад већ срећу нисмо успевали да сакријемо.
Причали смо као навијени, као играчке у рукама детета. Заређали смо
виђања свакодневно, спремали пријемни, али тог пресудног дана је баш
задоцнио.
Тетка је приметила моју сневољност, па је пожурила да ме обрадује палачинкама
са џемом од малина и орасима. Управо их је доносила , кад сам и сама
пожурила да нахраним јадну керушу, која није мицала, осим што је вртела
репом и дахтала од врућине. Капија је поново зацвилела, а онда јачи тресак. И тетка и
ја смо погледале истовремено. Били су то моји. Мама је сиктала на тетку,
остављајући мене за после да се обруси онако поштено
људски, кад нешто по њеном правилнику згрешим. Све је сазнала, али како, од
кога, преиспитивала сам се.. Неко нас је откуцао. Посумљала сам
на моју новопечену другарицу са факса којој сам све истртљала .
Испоставило се да није, већ уседелица Румунка, која је највише мрзела тетку, а
и мене, ваљда што личимо, ко јаје јајету.
Покушала сам да им све објасним, да заштитим тетку, али
безуспешно. Керуша је цвилела док сам се обезвољено паковала. И
док сам се борила са срцем и сузама Деспот се однекуд створи, као бачен с неба. И на њега осуше паљбу као да је највећи криминалац у селу,
и даље. Плачући почела сам да се опирем, да се инатим из петних жила, да вадим
ствари назад.
- Дарија , пакуј се!- грмела је мајка претећи прстом. А отац је,
као мргуд, чекао на прагу. У таквим ситуацијам били су
веома сложни.
Не, не идем ја никуд.- опирала сам се категорично, - Венчали смо се прошле недеље. Слагах. Деспот ме погледа збуњено, а тетка га муну кришом, да ћути, да потврди. Промрмљао је затечен:
Не, не идем ја никуд.- опирала сам се категорично, - Венчали смо се прошле недеље. Слагах. Деспот ме погледа збуњено, а тетка га муну кришом, да ћути, да потврди. Промрмљао је затечен:
- Јесмо,
венчали смо се.
- Да венчали су се, сестро, и шта имате против. Деца се воле.
Завршиће факлтете, и сутра ћеш бити поносна што имаш два доктора у кући.
Живеће код мене, ако ви немате разумевања за љубав и младост.
Пресећна, притрчала сам Деспоту, и чврсто се привила
уз њега, да им докажем да без њега ни у гроб нећу. И даље су гунђали, ..Што тако?... Што не овако? ...свадба, сватови...али, нису имали избора ,
морали су да се помире са судбином.
А нама се заиста посрећила, та мала, бела лаж.Тада нисам ни
слутила да носим бебу. У Фебруару следеће године сам родила девојчицу ,
Симониду. Имала сам сам снажну потребу да моје дивљење и
захвалност према тетки и на тај начим
изразим. И заиста јој је пристајало то
старо архаично име, пуно нечег чаробног што доноси срећу у љубави. Тетка је гајила док смо стурдирали.
Сада смо свршени доктори медицине, обоје запослени у
најпрестижнијој клиници у Швајцарској. Љубав теткина је изродила моју. Судећи
по срећних десет година брака, успешно је гајим, исто како је тетка гајила
своју. Ушла сам у девети месец, и сваки дан лежећи у кревету ишчекујем да на
свет донесем дечака, судећи по казивању лекара. Моја Симонида се јако радује
брату и сваки дан предлаже неко име. Препустићу избор њој, и мојој највећој
љубави, и најбољем супругу на свету, мом Деспоту
Аутор
Невенка Јовановић
062 626 191
nellypoerich@gmail.com
заштићена аутроска права
 |
| Аstrology and writer Nelly Poerich |
063 181 41 59
nellypoerich@gmail.com
nellypoerich@gmail.com
Нема коментара:
Постави коментар