MALOLETNICA - priča Nelly Poerich

 

Voz se polako zahuktavao, šine su truckale, kao moji nejaki koraci otežali pod teretom kofera u kom je nabacana sva moja napaćena prošlost. Ostavljajući za sobom oronulu seosku stanicu, i moja preplašena dva smeđa bojažljiva oka da se snađu sa nemilsordnom subinom, koja me je tu prosledila, kao kakvu poštansku pošiljku koja treba dospeti u šake, ni sama ne znam kome.Osvrtala sam se oko sebe, iščekivala  gospođu Milijanu, novu hraniteljki da me povede u njeno “milosrdno” prihvatilište napuštenih bića.. Po opisu koji sam dobila od tetka Cane rođene sestre , moje bivše hraniteljke, gospodje Nede, koja me gajila sve do 17.g. godine. Na žalost  pre mesec dana upokojila se posle kratke bolesti. Bilo bi ne zahvalno da kažem da je bila loša, ali moja iskrenost, bi uvek dodala , mogla je i biti bolja, s obzirom koliko je novaca dobijala da me valjano odneguje I odškoluje. Volela je da glumi gospođu, ali joj ta gluma nije uvek dobro išla, s obzirom na korene odakle je poticala. A Poticala je iz baš ovog malog mesta u kom sam se obrela, ovog časa, ovog trena. Iz siromaštva je pobegla glavom bez obzira, i to preko noći , upoznavši mladog oficira Stanoja, koji je  tu sasvim slučajno navratio sa svojim najboljim drugom iz vojske , njenim bratom  od strica Dragišom. Veoma pristojno  su živeli, imali su svega dovoljno, ali dece nisu.  Po njenim I dedinim pričama dugo su tragali po domovima za napuštenu decu,  Tragali su po domovima, ali sudbina ih je stalno nečim začikavala, ponajčešće papirologijom.

 Tek sam načela šestu godinu Jendog tako martovskog mrskog popodneva dok su se nevoljno, obešenih noseva vraćali kući , ja sam sa sve klizaljkama izletela ispred njih I pala. Glavom sam udarila o poledeli trotoar, i sručila se I gotovo obamrla. Po pričama koje su s vremena na vreme ponavljali u dokolici uz čaj ili kafu, govorili su da su me odmah odveli u bolnicu, I bdeli nad mojim životom. Uprkos silnih pokušaja da saznaju čija sam da obaveste moje najrođenije , nisu uspeli… A moje stanje I moje price nalik buncanju nisu bile pouzdane zbog potresa mozga. Morali su sačekati vreme, da mog potpunog  oporavaka…Sećam se tog divnog dana kada sam se ponovo rodila,  kad su moje oči ugledale njive oči prepune želje da ja ozdravim I da budem njihova devojčica dugo tražena. Sunce je sijalo ludačkim sjajem, osvetljavalo celu bolničku sobu u kojoj sam ležala, odmah pored prozora.

Mama Neda presrećna uzviknu

-         Ona je naša Sunčica, nek se tako I zove , a šta kažeš Stanoje…

-         Kažem da mi se sviđa, a da li se detetu dopada da je tako zoveom, kad joj se već vratilo pamćenje, možda želi da je zovemo njenim krštenim imenom. A … a kako se zoveš dušo lepa- obazrivo joj je prilazo tata Stanko, jadna predivna figura, koja se razbila kasnije, nehotice, opet greškom sudbine, ali o tome kasnije…

-         Najednom sam zaćutala kao da mi maca progutala jezik, nisam volela svoje pravo ima Dušanka, starinsko babsko tako sam tad doživljavala….uf kako sam ga mrzela , ma koliko mi tepali dušo duška dušice I obletali oko mene…

-         Reci, reci dušo zašto ćutiš, kako je tvoje prvo ime..

-         Odvratno ružnoo- rekla sam s ručicama iznad glave, u obliku slova V viktorija.

-         Najpre su pogledali, a onda slatko nasmejali mojoj detinjoj averziji prema rođenom imenu…

-         A Sunčica je l ti se sviđa- blagim će tonom Neda

-         Sviđa, od sad sam Sunčica I svi da me tako zovete, ono Dušanka da kežete mom deki da mi odmah promeni. Dao mi je po mojoj baki, njegovoj ženi koju je puno voleo, nek je on voli I dalje ko mu brani, neću da nosim to bapsko ime… J as am mala devojčica svi mi se smeju..

-         Gle male buntovnice- konstantova čika Stanoje ,

-         Ma pusti, dete je u pravu, I mi smo imali u selu jednu babu Dušanku,  koja je bila nedaj ti bože najpakosnije biće koje sam u životu srela..pupu daleko je bilo….Ništa dušo od sad ćeš se zvati Sunčica

-         Super- zatapšah od sreće, I čvrsto je obgrlih, dopala mi se onim delom srca koje deca omah uoče osete.

-         Dogovoreno, no ljubavi moramo znati tvoje pravo ime I prezime..zbog tvojih

-         Zašto povikah preplašena..šta se desilo mom dedi

-         Smiri se zlato, dedi nije ništa, no tis i pala neki dan na ledu ispred nas I udarila glavicom. Mi smo te morali odmah dovesti ovamo bez I da pitamo čija si …ali mi ne znamo nikog tvog, a ni dedu koga uporno pominješ.

-         Ja živim samo sa dedom, ja nemam majku , umrla je, a tata je nestao, ne znam ništa o njemu.

-         Opet su se pogledali, ali nekako mnogo srećnije, nisam znala zašto, nisam ni mogla naslutiti, sa svojih nepunih šest.

-         Uredu razumeli smo, onda nam reci puno ime I prezime dede, adresu gde živi, I telefon da ga obavestimo.

-         Ne dam vam dedin broj, on ne voli da deli okolo brojeve I meni je strogo zabranio. Ja ću ga pozvati samo vi idite, on će doći po mene.

-         Ćutali su vidno obezvoljeni, ni da se maknu… kao da su nešto čekali…režija sudbine neizvesnost, prokletnica..

-          

 Tako sam ja došla u tu kuću, s mojim pokojnim dedom koji nije mogao da se stara o meni, ali je debelo nagradio.   Okrenuh se u pravcu odakle se Začu se šuškanje haljine iz mraka i arogantno kuckanje štikli. Iščekujem… Staro Stanično svetlo je žmirkalo, pred svakim naletom dosadnih insekata i leptirica, praveći ciklične krugove, do prženja svojih krila. Ukopah se na najvidljivijem mestu da me ona primeti, ako ja već ne mogu. Minuti su se tromo vukli kao sve moje ranjene mlade godine,od koji nikako da se otarasim, pa čak ni ovde na ovoj oronuloj učmaloj stanici sa šačicom starosedeoca, koji odmileše svako svom domu. Iz šipražja jedan psić pomoli glavicu, kao da htede lanuti, ali mu zafali ljubav i nežnost, te potrča k meni, koja je celim bićem vapila isto. Oboje napušteni i prepušteni ruci sudbine i molosrđu drugih ljudi, razmenismo to malo nežnosti, odbijajući strah par koraka dalje, koliko da skupimo hrabrost  za dalju borbu na životnom putu.  Sve sa kucom u naručju sedoh na kofer, i nastavih da čekam.  Mrak je spuštao svoje teške tamne zavese, kojima je prkosio tek poneki prozor živahne mladosti današnjice. Mesec se vrzmao oko vitog jablana. Na momente mi se pričini lik moje pokojne majke u njegovom okruglom liku.Po-kušavala sam razaznati taj pogled, nazreti ssosećanje , brižnost, putokaz…ili bar neki drugi znak koji bi me napojio entuzijazmom da nisam sama prepuštena ilici, kaldrmi…da neću završiti kao ona u nekom tamo bednom poslu, koji te pre truje , nego hrani. …

Najednom se nečija ruka spusti na moje rame. Poskočih kao da me guja ujede, bila je to gospođa, kojoj sam namenjena sve s pohvalnim paketom priča.

-Ne boj se Sunčice, ja sam …

-Znam…vi ste gospođa Milijana, predhutrih je a I moje pronicljivo srce

Nije mi se dopala, ta naperlitana seljanka, jarko crvene kose koju je uplela u sarma punđu sve sa mrežicama po svakoj. Poželeh to da joj kažem, da lanem kao maleni psić koji nije prestao da kefće uprkos njenom ulagivanju dok ga je pokušavala da ga pomazi, a on joj je stalno izmicao za dlaku, gurajući njuškicu između mojih nogu koje su stajale sklopljne vojnički poslušno.

-Ovo je tvoj kerić , baš je sladak, ali nekako prgav ko ove naše seoske džukele.- otpoče priču, svojim teškim hrapavmi glasom, kao da štrika vuneni prsluk.

Zamalo rekoh nije, ali gledajući te nevine crne okice, obačenog kučenceta , povikah

-Jeste to je moj pas, Lusi…slagha , I ne znajući kog je pola..pa se isprsih odvažno i ako me uhvati u laži- to je moja Lusika.

Crvena zacokta ,  sumnjičavo vrteći glavom..pa s ironijom procedi njenu dilemu

-Lusi ili Lusika

- I Lusi I Lusika, kako kad , zavisno od prilike-gospođo- uzvratih joj istom merom, pospešujući svoj revolt  sa očitom notom cinizma.

-Shvatam- reče imitacija gospođe, i ponudi se oko dizanja kofera, koji su ležali na vlažnoj travi od večernje rose.

- Neka mogu sama, već sam ojačala od teglenja tamo vamo.- gotovo ih ote iz njenih čvornatih šaka, na kome su se podrugljivo smešila dva  prstena, sa ogromnim crnim kamenjima, savršena imitacija plemenitih.

- A tako…samo je rekla I pokazala mi rukom kuću , nekih stotinak metara od pruge.- I nije tako daleko, idemo..

Milijana se vije niše nudila, išla je ispred nje i kuce , gegajući se kao dobro podgojena patka za božićne praznike. Nasemjala bi se onako  suzdržano, u nedra da ne čuje, Ponekim nespretnim gegom, bi zapela o neku palu granu , ili žbun…

Neki zločesti bunt  maloletnice u meni požele I da padne, da se ugruva, da je nema ni na jednom mom putu ni sad, ni nikada….

 

 

Nevenka Nelly Poerich

SVA PRAVA ZADRŽANA 

Strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljanje na druge kanale
 

3.👄 Blog, LJUBAV POVERENA ODOZGO 👄MARKO SPREMA ČUPAVCE, A JA GA OMETAM👄 Roman by Nelly Poerich

👄 3. Blog L&M   MARKO SPREMA ČUPAVCE, A JA GA OMETAM 

   Marku sam i danas oberučke prepustila kuhinju koju naprosto obožava iz koje ne bi izlazio satima. Ponekad ga pecnem kroz šalu dok ga posmatram kako  na kuhinjskoj vagici  meri namirnice za neki slatkiš, da li sam ja taj nadev od čokolade, kad tako sočno oblizuje prste. I danas ga začiknuh nalivajući sok od ananasa , a Loli mu se petljala između nogu očekujući i ona nešto posle duge šetnje. Uzeo je i lagano pomerio u njen krevetić, i perući ruke,  reče 

- Izvini Loli ovaj slatkiš ide Luni i meni, tvoj se krčka na ringli. 

- Meni mmm baš je ukusan! Koji kolač praviš? 

- Čupavce.  

Pogledah ga ono moje detinje u čudu kad pognem glavu skupim obrve i napućim usne  I rekoh: 

-Čupavce, kakvi su to kolači? Ti mene zezaš,.. Markoooo- gde moja razmažnost se odmah upetlja ko nadev od čokolade.   

- Ovakvi ko Loli vidiš koliko se obradovala njima. 

- Ma daj Markooo ne zafrkavaj , - provalih njegovu šalu-  zezaš me smeši ti se brk oko, nos .hmhm da pogađam. Praviš, praviš znam one Mantije!  

- Haha Da mi se još nešto ne smeši hahha,.. Mantije koje mantije, nisam u manastiru, u oko zeznuto moje, ko će s tobom kad tako s neba nešto lupiš i ostaneš živa.  

- Ti, ko bi, pala sam s neba u tvoj zagrljaj i ispunila ga ljubavlju koju nikad nisi imao. Hajde, hajde reci, je l tako? Da li si nekad imao tako pozitivnu, a opičeno šašavu, devojku, ludju od, od ove ovde što te ometa u  svim merama, pa i kulinarskim. Nije 200 gr maslaca već 250, ha eto i ja nešto znam o kulinarstvu. 

- Uf ops u pravu si.. Znaš, znaš, bićeš ti sjajna domaćića, supruga, mama ,.. 

- Stvarno tako misliš ? 

- Stvarno, ali Ponavljaš se Luna, sve si me to  pitala u Zadruzi, u poslednjoj, tvoj tata mi je svedok. Sled odgovora znaš. 

- Znam,- razmaženo sam navaljivala - ali hoću da mi ti ponovo kažeš, hm  možda se nešto promenilo. Ne izbijaš iz te kuninje .  

- Nije valjda Samo još da čujem ono, ono npr,  da volim više kuhinju od tebe, a moguće i Loli. ---Vidi je kako se iprečila između nas  izvrnula šapice uvis kao prava čeka da je maziš, i ovde, i u krevetu je takva 

- Ljubomorno pašče moje malo,baš kao i ti,  eto. Jesi zadovoljna odgovorom? 

-Nisam. Hoću poljubac,  kao prvog jutra u pabu. 

-A zašto baš taj poljubac ko će se setiti njega, mislim ponoviti da u bobu bude isti, to je bio taj trenutak, sad je druga priča.. 

- Zato što me je oživeo preporodio  i vratio veru u ljubav, iskrenu, pravu. Hajde čekam ne mrdam dok me ne poljubiš,  ista je priča samo malo zrelija danas nam je Mesečnica Ljubi, ljubi, ljubi,..  

- Što jest, jest preporodio sam te, a i ti mene stomak mi je u prvom planu, njime otvaram vrata.- reče trljajući stomak i zasta s pitanjem, A šta je sa ostalim poljupcima? 

- Hahhha njime otvaraš  vrata hahhha 

- Haha otvaram otvaram vrata bezobraznice mala, no zašto baš taj poljubac. 

- A da  svi naši poljupci su bajkoviti, ali taj mi je nekako unikatan ne ponov,.... 

 -I nisam stigla dovršiti rečenicu, Marko me naglo obgrli privi uz sebe i strasno poljubi da mi se malo zamanta u glavi, a onda se zagleda u moje ozarene plave oči, i upita : 

-Je l to taj bajkovito unikatan? Oči ti sijaju kao prvog jutra. 

- Jeste, ali ima razlike za oktavu! 

- Ahhah za oktavu više ili niže, daj Luna ne šegači me tu..ne folozofiraj u ljubavi , mada nije ni to loše ponekad, kad bolje razmislim, postaje mi zanimljivo 

-  Svaki poljubac je poseban kad je ljubav poverena odozgo od svevišnjeg .. 

- Slažem se, Oko sve si to lepo zaključila, nego ako nastavimo ovako ništa od naše Sladoled torte za mesečnicu . Pročitaj koliko ide kakaa, kad si  već sela na recept.. 

- Ajoj , što ćutiš, izvini ,  ček ček 50 gr...  

- Hvala Oko. 

- Oko, nema na čemu, Cmok cmok  još jedan cmokić u nosić, svrbi me nešto ceo dan, da se ne ljuti.. 

 -Cmok, eto cmoknuo sam te  
- Jesi, slatko, najslađe,.. Hajde sad radi, dosta sam te ometala u pravljenju naše omiljene poslastice, heeej pa meni je počela serija povika i sve sa Loli se uvalih se udobno u ležaj da ispratim novu epizodu. Zveckanje sudova i žubor vode pri njihovom pranju nije me ome da je pomno ispratim, da odmorim dušu od proteklog perioda koji me je i pored opiranja oblikovao u neku drugu Lunu emotivno poljuljanu kad me neki oštriji kamen sećanja zakači okrzne, ponekad i pogodi, ali negde i odvažnu jaku odlučnu ponekad i surovu kad je u pitanju nešto moje što nosim u srcu. Marka sam pustila u moje veličanstveno, a ključ sakrila na najtajanstvenije mesto na svetu, e sad nek proba da zbriše.  

 Mami je to s početka prijalo, ta naša ljubav, ali kasnije je počelo smetati. Poznata mi je ta borba za presto mog srca. Podestilo me i do dan danas ta prevlast koju mama vodi i s tatom, posebno kad su se razveli kad mu se onako detinje priklonim, jer mi je jako nedostajala očeva figura, koja je po svim knjigama iz psihologije jako potrebna  zdravom odrastanju ženskog deteta, a muškom majčina. Da imam brata možda to mami ne bi toliko smetalo, jer ima samo žensku decu, a ja sam najstarija, i s toga teže, jer i za moje sestre krčim put, u svemu moram prva probiti led. . Rodila me u 21-oj. i stasavala je uz mene tako reći. I sad Marka gleda kao pretnju sve sa tatom na kog ima žestok pik što ne odgovori Marka od mene, a tata naprotiv još jače podržava, jer mamu i dan danas smatra najvećom ljubavi svog života. Mislim da i pored nekih tamo utešnih mamu smrtno voli. Verovatno zato , kroz našu ljubav vidi njihovu koja je bila ovenčana i muzičkom  slavom devedesetih . Grupa Fanki G , i dan danas živi kroz pesme koje su ostavile neizbrisiv trag, kao i ljubav koju su imali.  Samo u snu ih je vinula i tu su ostali da lebde,...među zvezdama, možda je i otud poteklo moje ime Luna mada je mama ispričala drugu priču. Mora da je ova, jer se ja i tako osećam noću nebom plutam, a oni sa mnom.  Ponekad kad ih gledam kako se glože oko koje kakvih gluposti pomislim da tu ispod pepela ima još onog žara i da samo treba neki jači žarač sudbine da se rasplamsa do neslućenih visina njihove tadašnje i sreće i slave. Da njihova ljubav i pored razvoda  je ovenčana slavom. Nikad ne reci nikad .  

Nevenka Nelly Poerich  

 SVA PRAVA ZADRŽANA

Strogo Zabranjeno svako kopiranje i Postavljanje Na Druge Kanale
 Sledi,...

👄4. Blog L&M  MESEČNICA, OSVRT NA RAZGOVOR S MAMOM