MALOLETNICA - priča Nelly Poerich

 

Voz se polako zahuktavao, šine su truckale, kao moji nejaki koraci otežali pod teretom kofera u kom je nabacana sva moja napaćena prošlost. Ostavljajući za sobom oronulu seosku stanicu, i moja preplašena dva smeđa bojažljiva oka da se snađu sa nemilsordnom subinom, koja me je tu prosledila, kao kakvu poštansku pošiljku koja treba dospeti u šake, ni sama ne znam kome.Osvrtala sam se oko sebe, iščekivala  gospođu Milijanu, novu hraniteljki da me povede u njeno “milosrdno” prihvatilište napuštenih bića.. Po opisu koji sam dobila od tetka Cane rođene sestre , moje bivše hraniteljke, gospodje Nede, koja me gajila sve do 17.g. godine. Na žalost  pre mesec dana upokojila se posle kratke bolesti. Bilo bi ne zahvalno da kažem da je bila loša, ali moja iskrenost, bi uvek dodala , mogla je i biti bolja, s obzirom koliko je novaca dobijala da me valjano odneguje I odškoluje. Volela je da glumi gospođu, ali joj ta gluma nije uvek dobro išla, s obzirom na korene odakle je poticala. A Poticala je iz baš ovog malog mesta u kom sam se obrela, ovog časa, ovog trena. Iz siromaštva je pobegla glavom bez obzira, i to preko noći , upoznavši mladog oficira Stanoja, koji je  tu sasvim slučajno navratio sa svojim najboljim drugom iz vojske , njenim bratom  od strica Dragišom. Veoma pristojno  su živeli, imali su svega dovoljno, ali dece nisu.  Po njenim I dedinim pričama dugo su tragali po domovima za napuštenu decu,  Tragali su po domovima, ali sudbina ih je stalno nečim začikavala, ponajčešće papirologijom.

 Tek sam načela šestu godinu Jendog tako martovskog mrskog popodneva dok su se nevoljno, obešenih noseva vraćali kući , ja sam sa sve klizaljkama izletela ispred njih I pala. Glavom sam udarila o poledeli trotoar, i sručila se I gotovo obamrla. Po pričama koje su s vremena na vreme ponavljali u dokolici uz čaj ili kafu, govorili su da su me odmah odveli u bolnicu, I bdeli nad mojim životom. Uprkos silnih pokušaja da saznaju čija sam da obaveste moje najrođenije , nisu uspeli… A moje stanje I moje price nalik buncanju nisu bile pouzdane zbog potresa mozga. Morali su sačekati vreme, da mog potpunog  oporavaka…Sećam se tog divnog dana kada sam se ponovo rodila,  kad su moje oči ugledale njive oči prepune želje da ja ozdravim I da budem njihova devojčica dugo tražena. Sunce je sijalo ludačkim sjajem, osvetljavalo celu bolničku sobu u kojoj sam ležala, odmah pored prozora.

Mama Neda presrećna uzviknu

-         Ona je naša Sunčica, nek se tako I zove , a šta kažeš Stanoje…

-         Kažem da mi se sviđa, a da li se detetu dopada da je tako zoveom, kad joj se već vratilo pamćenje, možda želi da je zovemo njenim krštenim imenom. A … a kako se zoveš dušo lepa- obazrivo joj je prilazo tata Stanko, jadna predivna figura, koja se razbila kasnije, nehotice, opet greškom sudbine, ali o tome kasnije…

-         Najednom sam zaćutala kao da mi maca progutala jezik, nisam volela svoje pravo ima Dušanka, starinsko babsko tako sam tad doživljavala….uf kako sam ga mrzela , ma koliko mi tepali dušo duška dušice I obletali oko mene…

-         Reci, reci dušo zašto ćutiš, kako je tvoje prvo ime..

-         Odvratno ružnoo- rekla sam s ručicama iznad glave, u obliku slova V viktorija.

-         Najpre su pogledali, a onda slatko nasmejali mojoj detinjoj averziji prema rođenom imenu…

-         A Sunčica je l ti se sviđa- blagim će tonom Neda

-         Sviđa, od sad sam Sunčica I svi da me tako zovete, ono Dušanka da kežete mom deki da mi odmah promeni. Dao mi je po mojoj baki, njegovoj ženi koju je puno voleo, nek je on voli I dalje ko mu brani, neću da nosim to bapsko ime… J as am mala devojčica svi mi se smeju..

-         Gle male buntovnice- konstantova čika Stanoje ,

-         Ma pusti, dete je u pravu, I mi smo imali u selu jednu babu Dušanku,  koja je bila nedaj ti bože najpakosnije biće koje sam u životu srela..pupu daleko je bilo….Ništa dušo od sad ćeš se zvati Sunčica

-         Super- zatapšah od sreće, I čvrsto je obgrlih, dopala mi se onim delom srca koje deca omah uoče osete.

-         Dogovoreno, no ljubavi moramo znati tvoje pravo ime I prezime..zbog tvojih

-         Zašto povikah preplašena..šta se desilo mom dedi

-         Smiri se zlato, dedi nije ništa, no tis i pala neki dan na ledu ispred nas I udarila glavicom. Mi smo te morali odmah dovesti ovamo bez I da pitamo čija si …ali mi ne znamo nikog tvog, a ni dedu koga uporno pominješ.

-         Ja živim samo sa dedom, ja nemam majku , umrla je, a tata je nestao, ne znam ništa o njemu.

-         Opet su se pogledali, ali nekako mnogo srećnije, nisam znala zašto, nisam ni mogla naslutiti, sa svojih nepunih šest.

-         Uredu razumeli smo, onda nam reci puno ime I prezime dede, adresu gde živi, I telefon da ga obavestimo.

-         Ne dam vam dedin broj, on ne voli da deli okolo brojeve I meni je strogo zabranio. Ja ću ga pozvati samo vi idite, on će doći po mene.

-         Ćutali su vidno obezvoljeni, ni da se maknu… kao da su nešto čekali…režija sudbine neizvesnost, prokletnica..

-          

 Tako sam ja došla u tu kuću, s mojim pokojnim dedom koji nije mogao da se stara o meni, ali je debelo nagradio.   Okrenuh se u pravcu odakle se Začu se šuškanje haljine iz mraka i arogantno kuckanje štikli. Iščekujem… Staro Stanično svetlo je žmirkalo, pred svakim naletom dosadnih insekata i leptirica, praveći ciklične krugove, do prženja svojih krila. Ukopah se na najvidljivijem mestu da me ona primeti, ako ja već ne mogu. Minuti su se tromo vukli kao sve moje ranjene mlade godine,od koji nikako da se otarasim, pa čak ni ovde na ovoj oronuloj učmaloj stanici sa šačicom starosedeoca, koji odmileše svako svom domu. Iz šipražja jedan psić pomoli glavicu, kao da htede lanuti, ali mu zafali ljubav i nežnost, te potrča k meni, koja je celim bićem vapila isto. Oboje napušteni i prepušteni ruci sudbine i molosrđu drugih ljudi, razmenismo to malo nežnosti, odbijajući strah par koraka dalje, koliko da skupimo hrabrost  za dalju borbu na životnom putu.  Sve sa kucom u naručju sedoh na kofer, i nastavih da čekam.  Mrak je spuštao svoje teške tamne zavese, kojima je prkosio tek poneki prozor živahne mladosti današnjice. Mesec se vrzmao oko vitog jablana. Na momente mi se pričini lik moje pokojne majke u njegovom okruglom liku.Po-kušavala sam razaznati taj pogled, nazreti ssosećanje , brižnost, putokaz…ili bar neki drugi znak koji bi me napojio entuzijazmom da nisam sama prepuštena ilici, kaldrmi…da neću završiti kao ona u nekom tamo bednom poslu, koji te pre truje , nego hrani. …

Najednom se nečija ruka spusti na moje rame. Poskočih kao da me guja ujede, bila je to gospođa, kojoj sam namenjena sve s pohvalnim paketom priča.

-Ne boj se Sunčice, ja sam …

-Znam…vi ste gospođa Milijana, predhutrih je a I moje pronicljivo srce

Nije mi se dopala, ta naperlitana seljanka, jarko crvene kose koju je uplela u sarma punđu sve sa mrežicama po svakoj. Poželeh to da joj kažem, da lanem kao maleni psić koji nije prestao da kefće uprkos njenom ulagivanju dok ga je pokušavala da ga pomazi, a on joj je stalno izmicao za dlaku, gurajući njuškicu između mojih nogu koje su stajale sklopljne vojnički poslušno.

-Ovo je tvoj kerić , baš je sladak, ali nekako prgav ko ove naše seoske džukele.- otpoče priču, svojim teškim hrapavmi glasom, kao da štrika vuneni prsluk.

Zamalo rekoh nije, ali gledajući te nevine crne okice, obačenog kučenceta , povikah

-Jeste to je moj pas, Lusi…slagha , I ne znajući kog je pola..pa se isprsih odvažno i ako me uhvati u laži- to je moja Lusika.

Crvena zacokta ,  sumnjičavo vrteći glavom..pa s ironijom procedi njenu dilemu

-Lusi ili Lusika

- I Lusi I Lusika, kako kad , zavisno od prilike-gospođo- uzvratih joj istom merom, pospešujući svoj revolt  sa očitom notom cinizma.

-Shvatam- reče imitacija gospođe, i ponudi se oko dizanja kofera, koji su ležali na vlažnoj travi od večernje rose.

- Neka mogu sama, već sam ojačala od teglenja tamo vamo.- gotovo ih ote iz njenih čvornatih šaka, na kome su se podrugljivo smešila dva  prstena, sa ogromnim crnim kamenjima, savršena imitacija plemenitih.

- A tako…samo je rekla I pokazala mi rukom kuću , nekih stotinak metara od pruge.- I nije tako daleko, idemo..

Milijana se vije niše nudila, išla je ispred nje i kuce , gegajući se kao dobro podgojena patka za božićne praznike. Nasemjala bi se onako  suzdržano, u nedra da ne čuje, Ponekim nespretnim gegom, bi zapela o neku palu granu , ili žbun…

Neki zločesti bunt  maloletnice u meni požele I da padne, da se ugruva, da je nema ni na jednom mom putu ni sad, ni nikada….

 

 

Nevenka Nelly Poerich

SVA PRAVA ZADRŽANA 

Strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljanje na druge kanale