LJUBAV TETKINA JE IZRODILA MOJU
Tog vrelog, nezaboravnog avgusta, po dvorištu su skoro svuda bile moje skripte i knjige iz medicine. A dve, pozajmljene, iz psihologije, prenoćile su na ljuljašci, dok sam se ubijala tražeći ih po sobi. Toj rasejanosti je kumovao i moj Despot, i njegovo sve učestalije kašnjenje. S kreveta provirih, onako ovlaš, kroz prozirnu zavesu i nastavih sa učenjem. Samo što se usredsredih na novu lekciju, od spolja se začu tužno cvilenje stare kapije, kao i naše stare keruše, koja je njuškom otvori koliko da se provuče, kad je glad potera, obično pod moj prozor. Dahćući, isplaženog jezika, ožednela od smucanja, laja gromkije ne bi li me dozvala.
Jedva se iskobeljah iz gomile knjiga kojima sam tih dana ogradila moje zaljubljeno srce, kljukajući ga znanjem kao slatke guščiće. Iz bašte ih čuh kako gaču, žureći da što vernije isprate geganje majke guske. Svi bi sve da urade, svi bi da podmažu kapiju, sve nervira njena pokvarena reza, ali sve samo osta na rečima, koje zvrk vetar, ćarlijanjem kroz bagremar, pokupi iz dosade i nosi okolo, da prekrati letnje vreme žege.
Sunce je tog podneva pržilo kao tetka Simonidine palačinke na stoletnoj furunici, još od prabake, oko koje bismo se redovno skupljali zimi. Dok ih prstima onako slatko jedemo, ne prođemo bez tetkinog nadeva preko – najzanimljivije ljubavne priče.
I mi smo se dočepali ljubavi u zenitu mladosti, ispijali sreću kao po tetkinom receptu, kakva se samo poželeti može. Dokobeljah se nekako do prozora, prenebregavajući i kerušino razdragano kefkanje kad me ugleda. Počeh zevati, čas u sunce, čas na drum kojim bi moj Despot prošao tačno u ovo vreme, da da terapiju svojoj poboleloj baki Grozdani, koja ga je odgajila. I moje srce je tražilo slatku ljubavnu pilulu, tačno na vreme.
Oslonjena o okapnu prozora, tiskajući se između žardinjera, načičkanih raznim cvećem, izmamiše mi osmeh tetkine miljenice – zevalice. Samo su frajle zavodljivo ćutale, čekajući noć da pokažu sve svoje draži cvetanja, kao i ja tih vrelih letnjih večeri. Jedino je tetka Simonida znala našu tajnu, pokrivajući me kod mojih. Zvali bi po nekoliko puta dnevno da vide da li spremam prijemni za Medicinski fakultet u Beogradu. Biti doktorka uvek je bila čast, posebno na selu. Meštani su me već u povoju glasina, koje kao voda brzo procure selom, gledali s poštovanjem. Čak i oni podozrivci na skromno seljačko poreklo mojih roditelja, kojima se samo dalo da završe zanatske trogodišnje škole.
Despot i ja smo se upoznali na putu za prijemni. Putovali smo šinobusom, jedno naspram drugog u istom kupeu. Pravila sam se malo važna, iako to nije bilo u mom maniru. Ali tog trena sam osetila poriv da sebi dam na značaju, zagolicam njegovu pažnju bar za to vreme puta. Mada, kad promislim, i tetkina priča je imala uticaja na moj stav. I ona i njen muž Petar upoznali su se u vozu, ali tad je bio posleratni, truckavi ćira, iz koga je na sve strane sipala čađ.
Memorisala sam svaku njenu reč, opčinjena njihovom idilom, koja ni danas ne jenjava. I sad se priča da je bila najlepša devojka u selu, da su se svi momci otimali za njenu ruku. Baka Slavka bila je stroga, vijala ih je okolo, čak i motikom. Zbog tetke me neke tadašnje seoske udavače, sada baba-devojke, prave oštrokondže, ne mogu očima videti, a vala ni ja njih. Tetkinom povratku u selo najviše su se obradovali stari neženje, koji i sada izviruju kao mačori kroz plot, samo da ih mine mladalačka želja neuzvraćene ljubavi.
Ja sam se tek bila rodila kada su tetka i teča krišom jedne letnje noći, dok su im frajle čuvale stražu, prebegli za Nemačku, gde su svoju ljubav krunisali brakom. Ali sudba, kako zna da se poigra tuđom srećom, zakinula im je plod ljubavi. Tetka je dugo patila što ne može da ima dece, pa je svoj majčinski instinkt ostvarila kroz mene.
Zbog naše čudesne vezanosti, moja majka je strahovala da ću tetku više voleti od nje. I volim je. Ali joj nikad nisam rekla, da je ne povredim. Tetka Simonida me je mnogo više razumela, kao da me je stvarno rodila. Neverovatno sam ličila na nju, pa su oni koji nas prvi put vide mislili da sam njena ćerka.
Ušuškavala sam se u njihovo toplo gnezdo kao ptiče. Falila mi je ta ljubavna idila koju moji nikako nisu imali. Dečjem oku ništa ne promakne. I pored truda da zabašure neslogu, sve je nekako izgledalo veštački, usiljeno, prozaično. Potajno sam žudela da, kad porastem, i mene tako neko voli – poželjnu i zavodljivu – i u zrelim godinama.
Celim putem sam ređala slike iz tetkinog ljubavnog albuma, a Despotu je prijala moja blagost na porcelanskom licu lutke, koju bi rado imao, ali nije znao kako. Nije skidao oči s mene, tek kad bi nam se pogledi sudarili pri ulasku novih saputnika i konduktera. Nastavljala sam s rolanjem slika, da bih prikrila onu ljubavnu nelagodu s kojom ne znaš šta ćeš kad se desi na prvi pogled. Pri ulasku na stanicu uspela sam da se saberem, da primirim srce svojom veštom glumom.
Posle par kurtoaznih, škrtih rečenica, pri izlasku iz voza ustanovilo se da idemo u istom smeru. Tad već sreću nismo uspevali da sakrijemo. Pričali smo kao navijeni, kao igračke u rukama deteta. Zaređali smo viđanja svakodnevno, spremali prijemni, ali tog presudnog dana baš je zakasnio.
Tetka je primetila moju snevoljnost, pa je požurila da me obraduje palačinkama sa džemom od malina i orasima. Upravo ih je donosila kad sam i sama požurila da nahranim jadnu kerušu, koja nije micala osim što je vrtela repom i dahtala od vrućine. Kapija je ponovo zacvilila, a onda jači tresak. I tetka i ja smo se pogledale istovremeno. Bili su to moji.
Mama je siktala na tetku, ostavljajući mene za posle, da se obruši onako pošteno, ljudski, kad nešto po njenom pravilniku zgrešim. Sve je saznala, ali kako, od koga – preispitivala sam se. Neko nas je otkucao. Posumnjala sam na moju novopečenu drugaricu sa faksa, kojoj sam sve istrtljala. Ispostavilo se da nije ona, već usedelica Rumunka, koja je najviše mrzela tetku, a i mene, valjda što ličimo kao jaje jajetu.
Pokušala sam da im sve objasnim, da zaštitim tetku, ali bezuspešno. Keruša je cvilela dok sam se bezvoljno pakovala. I dok sam se borila sa srcem i suzama, Despot se odnekud stvori kao bačen s neba. I na njega osuše paljbu kao da je najveći kriminalac u selu. Plačući počela sam da se opirem, da se inatim iz petnih žila, da vadim stvari nazad.
– Darija, pakuј se! – grmela je majka, preteći prstom.
Otac je, kao mrzovoljan, čekao na pragu. U takvim situacijama bili su veoma složni.
– Ne, ne idem ja nikud – opirala sam se kategorično. – Venčali smo se prošle nedelje.
Slagah. Despot me pogleda zbunjeno, a tetka ga munu krišom da ćuti, da potvrdi. Promrmljao je zatečeno:
– Jesmo, venčali smo se.
– Da, venčali su se, sestro, i šta imate protiv? Deca se vole. Završiće fakultete i sutra ćeš biti ponosna što imaš dva doktora u kući. Živeće kod mene, ako vi nemate razumevanja za ljubav i mladost.
Presečna, pritrčala sam Despotu i čvrsto se privila uz njega, da im dokažem da bez njega ni u grob neću. I dalje su gunđali – što tako, što ne ovako, svadba, svatovi – ali nisu imali izbora. Morali su da se pomire sa sudbinom.
A nama se zaista posrećila ta mala, bela laž. Tada nisam ni slutila da nosim bebu. U februaru sledeće godine rodila sam devojčicu, Simonidu. Imala sam snažnu potrebu da svoje divljenje i zahvalnost prema tetki izrazim i na taj način. I zaista joj je pristajalo to staro, arhaično ime, puno nečeg čarobnog što donosi sreću u ljubavi. Tetka ju je gajila dok smo studirali.
Sada smo svršeni doktori medicine, oboje zaposleni u najprestižnijoj klinici u Švajcarskoj. Ljubav tetkina je izrodila moju. Sudeći po srećnih deset godina braka, uspešno je gajim, isto kako je tetka gajila svoju. Ušla sam u deveti mesec i svaki dan, ležeći u krevetu, iščekujem da na svet donesem dečaka, sudeći po kazivanju lekara. Moja Simonida se jako raduje bratu i svaki dan predlaže neko ime. Prepustiću izbor njoj, i mojoj najvećoj ljubavi, i najboljem suprugu na svetu – mom Despotu.
Сунце је тог поднева пржило, као тетка Симонидине палачинке на столетној фуруници, још од прабаке, а око које би се редовно скупљали зими. Док их прстима онако слатко једемо, не прођемо без теткиног надева, преко, најзанимљивије љубавне приче.
Ја сам се тек била родила када су тетка и теча кришом једне летње ноћи, док су им фрајле чувале стражу, пребегли за Немачку, где су своју љубав крунисали браком. Али судба, како зна да се поигра туђом срећом, закинула, им је плод љубави. Тетка је дуго патила, што не може да има деце, па је свој мајчински инстикт остварила кроз мене.
Не, не идем ја никуд.- опирала сам се категорично, - Венчали смо се прошле недеље. Слагах. Деспот ме погледа збуњено, а тетка га муну кришом, да ћути, да потврди. Промрмљао је затечен:
