Pokušavam da razaznam neki od tvojih bezočnih likova kojim si me povredio, da te odgurnem laktom, kao ti mene one večeri, kad sam očekivala potvrdu naše ljubavi, zauvek. I taman kad bih ga dokučila sa odrazom Meseca u oknu, kao beli zečić bi iskočio iz crnog cilindera nekog mađioničara, dražesniji, učtiviji, razbijajući mi san na komade.
Odlutah u slačke maštarenja, u detinjaste šaljive magične obrede sa biljkom tarčužak, dan i noć, narodski rečeno… i počeh čupkati njene naopačke okrenute srcolike listiće. I svakim otkinutim, izgovarati : “Voli me, ne voli me…Voli me… Ne voli me…”, ma glupost povikah, “odavno sam prerasla tu dečju igrariju…”
Mesečeva Sonata me i dalje milovala božanstvenom arijom po zažarenim obrazima, ljutnje, besa i želje u opiranju sa navalentnim mislima, kojih si ti bio turistički vodič do mog snuždenog srca. Opirah se čarima strasti novog putovanja, kao ti onda kada te na mahove, njena grešnost nagazi do otrežnjena. Pokrih se jorganom preko glave, i od bega u san podigoh branu za svaku navalu suza, koje su pretile bujicom da preplave moju ucveljenu dušicu.
Ah, te noći, letnje i vrele do besvesti, mučila sam se sa komadima sna, rasutim po mojim bojažljivim mislima, po prilično skučenoj sobi natrpanoj stvarima u kome je rustika dominirala. Bila je svačija i ničija, baš kao moja mlada, neiskvarena duša, ali zasigurno toplo utočište napaćenim i neshvaćenim dušama zalutalim na ovu prelepu, ali surovu planetu.
Protresoh prstima svoju dugu bezbrižnu kovrdžavu kosu boje lešnika, koja mi je, željna igre, pri svakom slobodnijem gegu ili gafu, padala u oči, da ne kažem bola sećanja iz kojeg nisi izbivao, uprkos mojoj silnoj želji da se otrgnem toj neuzvraćenoj ljubavi.
Ljutito sa stola zgrabih bakinu nacifranu šnalu i čvrsto je pokupih u konjski rep na vrh glave. Nastavi da mi prkosi, baš kao ti da se njiše kao palma kraj tvoje kuće nadomak mora, gde smo isprobavali sve čarobne napitke sa kojim nas je ljubav, unaokolo kolajući, po plaži nutkala, kao i svaki drugi prisniji par.
A mi smo to bili, ili je to samo bio privid u mojim i njenim romantičnim očima. Nastavih da lepim komade sna na trenutke nevešto, kao radoznalo dete svoje puzle, da bi što pre razaznalo celu sliku. Neki bi se fronclao kao stara kuhinjska kecelja bake Julije, dok bi me nutkala neodoljivim ukusima raznoraznih đakonija. A neki bi se i izgubio u tom zločestom mraku, vrebajući svaki moj slabiji korak na visokim štiklama zavodljive mladosti.
Mojih devetnaest lepršavih godinica nisu se slagale sa tvojih krutih četrdesetak. Nekako su stalno iskakale iz okvira striktnih moralista urokljivih pogleda. Stalno sam ih sitnila, onako krišom, lopovski, kao najkrupniju novčanicu mog tajka, otresitog biznismena, kad god bi se vratio iz Švice, zadovoljno trljajući ruke. Sitnila sam ih tamo dole u obližnjoj piceriji, tu u Sremskoj na ćošku. Da, u našoj sudbinskoj.
Odmah sam te uočila u gužvi prolaznika. I taman kad sam htela da izbegnem sudar sa automobilom, koji je tuda milio iz opreza da nekog ne dokači, naletela sam na tebe, markantnog, ali smušenog. Ispustio si picu, tik ispred mojih srnećih nogu. Izvinjenjima si me obasipao kao konfetama, mameći moj slatkasti osmejak, srcolikih punačkih usana natopljenih lipstikom od maline. Oberučke sam ti poklonila par oproštajnih, uokvirenih naivom, koja u tebi prope tinjalu želju ranjenog pastuva.
Najednom tvoja smušenost se razleprša, kao moja glohnasta tirkizna haljinica, po dnu posuta raznobojnim cvetićima, na kojoj se još uvek naziru mrlje kečapa, uprkos upornom pranju. Mami sam prećutala tu našu nezgodu. Stalno ludi, šljickajući me prekorom, kako sam nespretna, da nisam više mala devojčica, da je već vreme da se ponašam kao dama… I šta ću, istrpim tih par oštrih vaspitnih kritika, a u sebi rezimiram – fleke se teško skidaju, a posebno na duši.
Aha, evo još jednog komadića sna iza komode odmah do kreveta, gde često završi naša najdraža slika sa proputovanja po egzotičnim destinacijama sa famoznih Maldiva. Mora da je oduvala neka moja ljutnja potpirena promajom, koja sve češće duva između nas, ma koliko nas kilometara drže na distanci žudnje. Pauk se već zanimao u polumraku spuštajući se sa mesingane lampe sa obodom boje starog zlata, koja je samo škiljila kao kakva stara gadura, ljubomorna na lepotu koju mladost okolo prosipa sa komadima sna.
Pauk je nije fermao ni za suvu šljivu koja se tu isto našla, Bog bi ga znao odakle. Možda ju je vetar neku noć otresao iz susednog dvorišta usamljene milosne starice, gospođe Simonide, koje se životno lepilo za naše, uprkos stamenom kamenom pojasu od zida, koji još moj pradeda Todor, predratni oficir, podigao odmah po povratku sa solunskog fronta.
Potrčah ka prozoru da vidim da li u tom redu od raznog drveća raste šljiva. Ponositi bor mi zaklanja vidike, tera me da se naginjem, naprežem, samo da ne skliznem niz trošni sims. Kao onaj probisvet mačak, koji se baš noću nacrta na okapni mog prozora, da mi ometa san, a ja ga poteram prvim čega se latim. Večeras je baš zadocnio, i ne mijauče kao da mu neko nagazio rep.
Hm… mora da je nabasao na neku finu macu, pa se mota i umiljava, prevejani lisac. Kao ti, kad te viski nalije do guše, a strast povede vezanih očiju u neki od burdelja tvoje razuzdane prirode… To mora da je neka fina, uglađena, opajdara. Mačak je za dlaku, ipak, probirljiviji… “Uf, uf… baš sam grozna kad se ljubomora upetlja u moj rečnik, ne priliči mi, moram izrasti u damu, uf, uf… zamalo da skliznem sa prozora”, promrmljah kiselo kao da zagrizoh neku zeleniju šljivu, dženariku, “Da, kao ti ove moje dve voćkice tek zapupele u zrenju, od kojih ti je redovno polazila voda na usta.”
Pauk je i dalje vredno pleo svoju mrežu oko naše slike, spajajući je sa sigurnim nogarima kreveta od kuvane bukovine. Mesec na tren zasta sa svojom sonatom, kao da saoseća sa mojom ucveljenom dušom. Namignuh mu da nastavi, da mi prijaju sve te prefinjene note, koje listaju moj devojački dnevnik skriven u bakinoj škrinji na tavanu, odakle snovi hvataju zalet kad ih čežnja potera. Samo da ne začiknu nekim oštrijim rubom te ružne slepe miševe, vampire, kako ih baka Julija zove.
“U samoodbrani znaju ugristi, i ne daj Bože ako nekom prelete preko očiju, taj oslepi. A i da se zapetljaju u kosu, znaju”, govorila je. Strah me protrese do najsitnije koščice. Obrusih se na moj konjski rep, koji poče vileneti, kao maločas. Sa koščicom dženarike, ispljunuh i poslednju pogrdnu reč ove besane noći, konektujući se sa poletnom lepotom duha.
Polaskana ogledalom, uspravih svoja vitka leđa, petljajući se sa sećanjem po mojim dugim trepavicama, nastrešnicama moja dva plavetna oka, koja si znao dugo promatrati. I sad me prože jeza. Zazirala sam od tih tvojih zift crnih, stopljenih sa zenicama, nalik mračnom tunelu, gde se ni tračak svetlosti ne nazire, a u koje bi zakoračila, tek toliko koliko bi me znatiželjna povukla.
Tu je srce i zapelo o laž, koju mi je tek ono veče odalo. Da, te gnusne, kad si me ostavio na cedilu moje razigrane mladosti. Na tvom uštirkanom reveru, nadomak džepa u kom su se gužvale novčanice, a gde su se njeni pohlepni prsti kačili, kao rudarska značka. Smogoh snage da ne pokleknem, da se ne pretvorim u šut-kartu, i nastavih da gustiram čokoladni šejk, oslonjena o šank, zverajući po lokalnim frajerima, koji se pomamiše kao tetrebi na novi plen.
“Nisam ta!”, odzvanjalo je pri svakom otresitijem kuckanju mog kažiprsta o rub kristalne čaše, sa dugim elegantnim stopalom. I tad si se oglušio na moj vapaj za pravom i iskrenom ljubavlju, uranjajući svakom čašom više u njen do pupka razdrljen dekolte. Pri izlasku, namerno sam ispustila čašu, prolazeći pored vašeg separea i zauvek napustila to “prestižno, elitno mesto”, u kom kurtizane gazduju. Zaćutao si. I ja.
Danas je mesec dana od našeg prokletog čina melodrame, “Dame s kamelijama”, a snovi se i dalje komadaju. I sad zapeh štiklom o još jedan komadić, koji se ušuškao u mekoću persijskog tepiha. Sve sa njim se bacih u krevet. Mazno ga prineh napućenim usanama, vlažnim od želje, da ga osvestim najslađim poljupcem zarudele mladosti, kojim tebe nisam uspela. I nada se ko po običaju gurala u san, sve sa arijama Mesečeve sonate, ljuljuškajući me kao bepče u kolevci sa providnom uspavankom i cvrčcima.
“Možda kad ga stigneš sa godinama, a on ti pobegne još toliko… Možda… Uvek to utešno možda”, promrmljah čvrsto stežući komad sna do rasprsnuća… Zvezde se uskomešaše, odustaše od čipkanja i povukoše za džinovski kišni oblak, koji je tabanao nebom ko moje oproštajne suze, naivke, po mirišljavom jastuku lavande.
Zanosni osmejak mladosti osta da lebdi u vazduhu, čekajući da me san ophrva, savlada. I da se zorom vrati bezbrižan osmeh mladosti na moje porcelansko lice, poput slavne italijanske lutke, koja ti je poslužila samo kao ukras na vašem bračnom krevetu, vašeg lomljivog braka.
“Neću više nikom da budem lutka… Izvini Meseče…”, mrmljala sam prepuštajući se Mesečevoj sonati, da me sve tišim i nežnijim tonom uvodi u san iz kog ću se probuditi onakva kakvom me ljubav odgajala u majčinom čestitom okrilju. Hvala ti Meseče… što si budno motrio svaki moj korak, što nisi dozvoli da posrnem, na pragu greha… Budi uvek tu uz mene i kad budem starica… Obožavam, tvoju sonatu, satkanu od najnežnijih niti osećajnih duša…”
Nelly Poerich
Nelly Poerich ima 40 objavljenih tekstova na Astro portalu.
062 626 191 ili 063 181 41 59
nellypoerich@gmail.com
