U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN Autorska poezija — Nelly Poerich

 

U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN

Ljubav, sećanja i jedan roman koji još nije završen

Nelly Poerich — Nagrađena autorska pesma

Postoje ljubavi koje se ne mogu ispričati u nekoliko rečenica. One imaju svoja poglavlja, svoje junake, skrivene tajne, neobične susrete i uspomene koje se, uprkos prolaznosti vremena, iznova vraćaju. Ponekad su toliko bogate događajima da bi se od njih mogao napisati čitav roman.

U nagrađenoj pesmi „ U Našim noćima napisah roman“ ljubav postaje književno delo koje još nije spremno da bude objavljeno. Lirska junakinja čuva njegove stranice, poigrava se radoznalošću voljenog čoveka i kroz duhovite, nežne i pomalo ironične slike otkriva zajedničku prošlost.

Plava haljina, Petrov klavir, zaboravljena svađa, noćna sonata i tajanstvena grofica sa belom pudlom stvaraju gotovo pozorišnu atmosferu u kojoj se stvarnost prepliće sa maštom. Svaki predmet i svaki susret nose poneku uspomenu, a iza vedrih dosetki povremeno se nazire i tuga.

Posebnu draž pesmi daje samosvesna junakinja koja ne pristaje da bude sporedni lik u sopstvenoj priči. Ona gospodari svojim rukopisom, bira trenutak kada će otvoriti njegove stranice i sa osmehom podseća voljenog da je upravo njemu namenila glavnu ulogu.

Ipak, ispod razigranog pripovedanja krije se nežnija istina. Roman se još piše, jer sećanja nisu prestala da žive, a ljubav, čak i kada zaboli, ostaje neiscrpna inspiracija.

Ova nagrađena pesma predstavlja spoj lirike, pripovedanja, finog humora i suptilne ironije. Ona nas podseća da najzanimljivije ljubavne priče nisu uvek one koje imaju savršen završetak, već one koje i posle svega zaslužuju da budu ispričane.

Nelly Poerich

---

U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN

Autorska poezija — Nelly Poerich

U našim noćima napisah roman,

koji bi svi rado čitati hteli.

Al’ sudba, izdavač, tvrdo se drži,

tek nagoveštaj poneki deli.

I ti bi da štrpneš delića tog dela,

kad god ti prkosno okrenem glavu.

I taman ti ruka da listom krene –

na glavu ti bacim haljinu plavu.

Da, onu istu što sve još pamti:

lude koktele, poljupce, suze,

Petrov klavir u dnu salona,

i onu svađu zbog njene bluze.

Sad ti je smešno, a meni ponekad,

kad mi se sreća učini većom.

Pa tiho ti priđem, k’o mačka s leđa,

potpirim želju plamenom svećom.

Ostavi roman – nije još vreme.

Od svih muških likova glavni si ti.

Ostali, sporedni, bledi prolaznici,

čast im je sa mnom i kafu piti.

Ne, nisam nevažna, kako ti misliš,

zdravo se nosim sa svojim duhom.

Al’ tvoja sujeta probija plafon,

pa često se boriš i sa sopstvenim sluhom.

Opet se praviš da nisi čuo,

otimaš roman iz mojih ruku.

Al’ tu nema ništa što bi nam sutra

šlagvort dalo za staru bruku.

Grofica stiže sa belom pudlom,

pudrijera zlatna, muštikla blista.

Zaklanja lice, krišom ti maše,

na njen mig čekaš — srce ti ista.

A ja? Svirala sam noćnu sonatu,

dirala dirke notama nežnim.

Dok si ti merio tuđi otkucaj sata,

ja sam u sebi krila san večni.

Sjajan je roman, tuge ga hvale,

al’ ipak ga pišem u lepšem svetlu.

Jer srce noću najlepše zatreperi,

kad navru sećanja uz pesmu setnu.

---

Autor: Nelly Poerich

Nagrađena autorska pesma

POET AND NOVELS – NELLY POERICH

© Nelly Poerich

SOKOJ – CISAC

Sva autorska prava zadržana.

NASUKANI BROD LJUBAVI Nelly Poerich — Autorska poezija

 

NASUKANI BROD LJUBAVI

Kada srce zaplovi tamo gde razum ne sme

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje ljubavi koje se rode u pogrešnom trenutku, među ljudima čije su sudbine već ispisane nekim ranijim obećanjima. Dođu nenajavljene, uzburkaju osećanja i probude nadu da je sreća ipak moguća, čak i onda kada razum upozorava na posledice.

„Nasukani brod ljubavi“ je pesma o ženi koja se neočekivano našla u zagrljaju zauzetog muškarca. U njoj se sukobljavaju želja da bude voljena i svest o tome da njegova ljubav već pripada jednom drugom životu.

Poput broda koji isplovljava bez sigurnog pristaništa, njihova osećanja kreću prema neizvesnoj budućnosti. Talasi strasti nose ih napred, dok svetionik obećava obalu koju možda nikada neće dosegnuti.

Ali iza njihove priče postoji još jedna žena. Ona čije prisustvo menja sve i podseća da ljubav ne postoji izvan odgovornosti prema onima koje naši izbori mogu povrediti.

U toj oluji niko nije potpuno zaštićen. Jedna žena veruje u obećanja, druga pokušava da razume izdaju, a muškarac ostaje između prošlosti koju nije napustio i budućnosti koju je možda olako obećao.

Pesma otvara pitanje koje prevazilazi jednu ljubavnu priču: može li sreća izgrađena na nečijoj tuzi pronaći mirnu luku?

Jer nije svaki brod koji zaplovi prema ljubavi predodređen da stigne do obale. Neki ostanu nasukani između onoga što srce želi i onoga što savest ne može da zaboravi.

Nelly Poerich

NASUKANI BROD LJUBAVI

Autorska poezija — Nelly Poerich

Život mi dodeli nepoznatu rolu,

ljubav zauzela najvažniju školu.

Stadoh zatečena, razum ne zna kud,

a njegove oči već mi kroje sud.

Srce tiho šapće: „Uzmi što se nudi“,

dok mi razum ćuti, zarobljen u grudi.

Brod ljubavi kreće, talas strasti plamti,

a ja ne znam luka hoće li nas pamtiti.

„Oženjen je“ — šapćem, kao sebi strana,

dok me vodi njemu neka sila znana.

Zagrljeni stojimo, kao srećom dati,

a od srca ne čujem šta bi razum hteo znati.

Refren

Nasukani brod ljubavi, nasukane duše,

jedan talas podigne, drugi snove ruše.

Svetionik obećava obalu i spas,

a oluja već je krenula da razdvoji nas.

Nasukani brod ljubavi, ko će kome stati,

kad se jedna ljubav s drugom mora sresti, znati?

Jedna žena prevarena, druga obmanuta sva,

a između naših rana — njegova istina.

Jedna stara gospođa pogleda me tiho,

kao da je znala ono što sam krila.

Klimnu samo glavom, bez ijedne reči,

kao da mi kaže: „Sudbina se ne leči.“

Popravih držanje, produžih korak svoj,

ubeđujem sebe: „Možda jeste moj.“

Ako je u braku sve već bilo hladno,

zašto bi me gledao toliko upadno?

Htela sam da pitam, ali jezik stao,

neki nemir unutra odgovor je znao.

Sagnuh se i rekoh: „Nova cipela me žulja“,

a istina je bila mnogo veća oluja.

Hteo me poneti, ili mi se snilo,

kao preko praga, kao da je bilo

ono što sam želela, što sam htela sva —

da sam baš ja žena koju voli do kraja.

Refren

Nasukani brod ljubavi, nasukane duše,

jedan talas podigne, drugi snove ruše.

Svetionik obećava obalu i spas,

a oluja već je krenula da razdvoji nas.

Nasukani brod ljubavi, ko će kome stati,

kad se jedna ljubav s drugom mora sresti, znati?

Jedna žena prevarena, druga obmanuta sva,

a između naših rana — njegova istina.

*

A onda se i ona ukrcala s nama,

i odjednom ljubav postala je tama.

Luke su se menjale, senke bile dve,

a njegova proš...

---

Autor: Nevenka Jovanović

Književni pseudonim: Nelly Poerich

© Nelly Poerich SOKOJ – CISAC Sva autorska prava zadržana.

ODUVEK SAM VOLELA ❤️ POET AND NOVELS — NELLY POERICH

 

ODUVEK SAM VOLELA ❤️

POET AND NOVELS — NELLY POERICH

Autorska ljubavna poezija

Oduvek sam volela vozove,

njihovo zahuktavanje pri izlasku iz stanice,

to kloparanje točkova po zmijolikim šinama

dok vijugaju prelazeći granice.

❤️

Oduvek sam volela satove

kad se gongom oglase po sovinom huku,

to čežnjivo preklapanje minuta na pragu ponoći

sa odvažnim klatnom u službi neumornog vremena

s kojim si odnekud morao doći.

❤️

Oduvek sam volela cipele,

njihovo strasno kuckanje vratolomnim potpeticama,

to saplitanje o ludi kamen s željom da ćeš doći

pre no uvenem na prozoru, k’o ova ljubičasta ciklama.

❤️

Oduvek sam volela šešire

damskih raskošnih oboda sa kojih se viori mašna,

to sramežljivo skrivanje pogleda

i kad bi ga jača suza odala

dok mi te iskrada daljina strašna.

❤️

Oduvek sam volela ljubav

sa svim dramama koje uz nju idu,

njenu čudesnu postojanost na vetrometini lepršavih,

to slatko opijanje razludelim poljupcima

od kojih načisto pošašaviš.

❤️

Oduvek sam volela tebe

sa sve koferima i tričavih stvari,

naše postojanje u svim životima za redom,

to viteško srce protkano poetskim biserima

kojima nanizah i ovu pesmu gredom.

❤️

Oduvek si trebao doći

makar i kaljugama tuginih inata,

da oživiš sve ono nam dato, greškom obrisano.

Ne gasi iskru gde se ljubav rodi,

na liniji srca srećom zapisano.

❤️

Oduvek sam volela zimu,

svaku njenu pahulju i kad mraz ledi,

i kad vozovi mile po nekoliko sati,

jer tad sam znala da ostaćeš i noć duže,

kao i ove pijane, strasne...

❤️

Oduvek si voleo mene,

onu od mašte skrajanu za celo.

Zaviri bolje u tu ćutnjom povijenu dušu,

ne, nijedna nisam od kojih se sramiš

dok samotan zebnjom zuriš u tmušu.

❤️

Zauvek ću voleti tebe!

I kad smrt pokuca, neću te dati!

Skriću te u kutak, željom pripijena,

u negližeu boje ljubavi i strasti,

kako samo ume probuđena žena.

Iskrena.

---

NELLY POERICH

Poet & Novelist

Blog: POET AND NOVELS — NELLY POERICH

Poetry & Lyrics: Nelly Poerich

Vocal & Recital: Nelly Poerich

Muzička interpretacija: Cinematic Poetry / Art Pop

© Nelly Poerich

SOKOJ – CISAC | Sva prava zadržana

„Oduvek sam volela“ — poetska priča o prolaznosti vremena, čekanju, čežnji i ljubavi koja nadživljava rastanke. Vozovi odnose daljine, satovi broje godine, a srce pamti ono što vreme ne može izbrisati.

POET AND NOVELS — NELLY POERICH

NEMOJ DA STARIŠ Mladost duše ne meri se godinama Nelly Poerich — Autorska poezija

 NEMOJ DA OSTARIS

NEMOJ DA STARIŠ

Mladost duše ne meri se godinama

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje ljudi koji stare mnogo pre nego što im godine ostave trag na licu. I postoje oni koji, uprkos vremenu, u sebi sačuvaju dete koje se raduje, veruje, voli i ne prestaje da se nada.

Pesma „Nemoj da stariš“ nije poziv na borbu protiv godina, već na očuvanje onoga što čoveka čini istinski živim — dobrote, ljubavi, dostojanstva i unutrašnje svetlosti.

U njenim stihovima mladost nije pitanje izgleda, već duha. Godine mogu prolaziti, okolnosti se menjati, a život donositi nova iskustva, ali čovek ne mora izgubiti sposobnost da voli, razume i sačuva toplinu svojih reči.

Pesma govori i o onima koji, u trci za materijalnim i prolaznim vrednostima, zaboravljaju da je najveće bogatstvo upravo ono što nose u sebi.

Jer vreme ne možemo zaustaviti, ali možemo odlučiti kakvi ćemo ljudi postajati dok ono prolazi.

Nije važno koliko je godina ostalo iza nas, već koliko smo ljubavi, ljudskosti i svetlosti uspeli da sačuvamo.

Nelly Poerich

---

NEMOJ DA STARIŠ

Autorska pesma — Nelly Poerich

Nemoj da stariš u očima,
gde svetlost bdije i sja,
čuvaj u sebi ono dete,
što veruje, i kad ga se ne sete.

Nemoj da stariš u duši,
nek srce kuca isto, snažno,
nek ne zaboravi da voli,
dostojanstveno, odvažno.

Godine nek idu – radi reda,
al’ ne daj srcu da se preda,
jer čovek je delo spolja,
onoga što u sebi gleda.

Nemoj da stariš ko mnogi,
mahniti gramzivi, strogi,
neka ih nek se bahate, žure
dok im se čela boraju, tmure

Nemoj da ostariš ni u reči,
nek ostane topla i čista,
jer ko u sebi ljubav nosi,
taj nikad star – taj večno blista.

---

Autor: Nelly Poerich

© Nelly Poerich SOKOJ – CISAC Sva autorska prava zadržana.

SVOJEGLAVA - poetesa Nevenka Nelly Poerich

                                                   

SVOJEGLAVA

Kada srce odbija da posluša razum

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje ljubavi koje možemo objasniti, opravdati, pa čak i zaboraviti. Ali postoje i one druge, koje se nastane u nama toliko duboko da više ne znamo gde prestaje razum, a počinje srce.

„Svojeglava“ je pesma o ženi rastrzanoj između sopstvenih osećanja, glasova okoline i majčinskih saveta. Dok joj razum govori da se oslobodi ljubavi koja joj donosi nemir, srce tvrdoglavo čuva ono što drugi možda ne mogu da razumeju.

Njena unutrašnja borba nije samo sukob između ljubavi i ponosa. To je i pitanje prava na sopstveni izbor, čak i kada taj izbor nije jednostavan, kada donosi suze i kada se protivi očekivanjima drugih.

Posebnu toplinu pesmi daje obraćanje majci. U njenim savetima prepoznaje se briga, iskustvo i želja da zaštiti svoje dete od razočaranja. Ali ćerka zna da postoje osećanja kojima nije moguće narediti da prestanu.

I zato njena svojeglavost postaje više od tvrdoglavosti. Ona je izraz potrebe da sama odlučuje o sopstvenom životu, da veruje svom srcu i preuzme odgovornost za ljubav koju bira.

Jer ponekad je najteže poslušati sebe, naročito kada svi drugi misle da znaju šta je za nas najbolje.

Nelly Poerich

---

SVOJEGLAVA

Autorska pesma — Nelly Poerich

Od toliko glasova u glavi

da li je pogrešan il pravi

ni rodjeno srce ne čujem

i kad nekim slučajem uspem da prečujem

sve ono što nas vređalo pre

uposlim suze da speru sumnje sve

da plod ljubavi izova zre.

Ma kako da se otrgnem od svega

što me seća na njega

I taj prokleto muževan glas

Volim tte. mislim na nas.

Danju glumatam kamen

a noću buktim ko plamen

Povodljia ispadam luda

ko da živim od svačijeg suda

Uzeću srce u svoje šake

i spustiti na grudi odlučne jake:

Molim vas ljudi stanite,

Ludilo zvoni u mojoj glavi

i majčine reči me bune:

Na srce zabranu prilaska stavi.

Ah kad bi to tako moglo

kad moja ljubav tu živi!

Blagom ga zameniti mogu

al zadugo ne, ne

Oprosti majko

Ne mogu!

Biću svojeglava do kraja

jer iskrena ljubav Nas Spaja.

---

Tekstopisac: Nelly Poerich

© Nelly Poerich SOKOJ – CISAC Sva autorska prava zadržana.

                                                 

OPET TA NEKA ŽENA Poetesa Nevenka Nelly Poerich 1. октобар 2012. у 02:51

                                                

                                

OPET TA NEKA ŽENA

Jesenje kiše, ljubomora i uspomene koje ne prestaju

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje jeseni koje donose samo kišu, ali i one koje u čoveku probude sve što je pokušavao da zaboravi. Tada svaki udar kišnih kapi o prozor postaje podsećanje na nečije odsustvo, a svaka napisana reč pokušaj da se sačuva ljubav koja polako izmiče.

Pesma „Opet ta neka žena“, nastala 1. oktobra 2012. godine, govori o ženi koja se suočava sa ponovnim iskušenjem u ljubavi. U njenim osećanjima smenjuju se tuga, ljubomora, čežnja i nada da će se voljeni, posle prolaznog zanosa, ipak vratiti.

Posebnu književnu vrednost pesmi daje način na koji se jesenji

 pejzaž prepliće sa unutrašnjim svetom lirske junakinje. Kiša više nije samo vremenska pojava.

OPET TA NEKA ŽENA

Nelly Poerich — Autorska poezija

1. oktobar 2012.

Otkako je jesen stigla

Kiša ne misli da stane,

kao i seta na mom licu

kada me sećanje gane.

Probam nas naći u pesmi

u svakoj blaženoj rimi,

ako li zaspim nad nekom

u snove me dirljivu primi.

Razotkri što nisi mog'o

dok sam ti na dlanu bila.

priznajem neke sam stvari

zbog bojazni da odeš krila.

Nestaja s' jeseni rane

kad strepnja buja ko reka

i sad mi pritiska dušu

koja te kraj mene čeka.

Opet ta neka žena

prokleti izazov nudi,

a znam da kad te prođe

pašćeš na moje grudi.

Sa zbogom tražim stih

sve su mu reči strane

možda se rimuje suzom

kad na papir ne dužni kane.

Glava mi lagano pada

snovi je sanjivu vuku

jesenje kiše nam nikad

nisu išle na ruku.

Dobuju kišne kapi

o prozore moje sobe

k'o misli skučene srcem

dok se u ćutnju robe.

---

Poetesa: Nelly Poerich

POET AND NOVELS – NELLY POERICH

© Nelly Poerich SOKOJ – CISAC Sva autorska prava zadržana.

ZAPITAH GODINE - Poetesa Nevenka Nelly Poerich

                        ZAPITAH GODINE

Ljubav između čežnje, vremena i ponovne nade

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje susreti koji se možda nikada nisu dogodili onako kako smo ih zamišljali, ali u nama žive sa snagom stvarnih uspomena. U njima se prepliću želja, strepnja, godine i ona neobjašnjiva privlačnost koja ne priznaje granice razuma.

U ovoj pesmi ljubav nije prikazana kao jednostavno osećanje, već kao neprekidan razgovor između dvoje ljudi koji se privlače, iskušavaju i iznova pokušavaju da pronađu zajednički put.

Lirska junakinja preispituje sopstvene godine, odluke i nade, dok u voljenom čoveku prepoznaje istovremeno nežnost, cinizam, duhovitost i snagu. Njegove reči nisu samo obećanja — one postaju izazov, podsticaj i povod da se ponovo poveruje u mogućnost ljubavi.

Posebnu slikovitost pesmi daju motivi prirode. Jablan, sunce, seme, drvo života i vetar s planine povezuju ljudska osećanja sa snagom obnavljanja i opstajanja. Ljubav je ovde nalik semenu koje, uprkos neizvesnosti, možda ipak može da proklija.

Završna slika stamenog muškarca, prekaljenog životnim iskustvom, ostavlja utisak da ljubav ne pripada samo mladosti. Ona pripada i onima koji su mnogo toga prošli, ali još imaju hrabrosti da osećaju.

Jer godine mogu promeniti naše korake, ali ne moraju ugasiti ono što nas pokreće iznutra.

Nelly Poerich

ZAPITAH GODINE

Nelly Poerich — Autorska poezija

Šta me to navodi da ti se

podam,

onako usput, kad bismo se sreli,

da ljubav bude gde joj je mesto,

u svemu do sad što nismo smeli.

Zapitah godine, izvrgnuh ruglu

sve ono lepo što čini dvoje,

sapinjem o jablan preteklu nadu,

da sunce spustim u oči svoje.

Naglasak daješ, krilatiš reči,

samo da ne bude obična priča.

Izvlačiš slogan iz svake jače,

na bol se prsiš zamahom biča.

Rasteruješ sumnju – ili je praviš,

ciničan i šaljiv u isto vreme.

Odmahneš glavom, prigrliš sebi,

iznova baciš ljubavi seme.

Možda proklija jednom za svagda,

šapuću poljupci po nagoj želji.

Plode ih ruke slašću bez premca,

drvo života u nama zreli.

Stojiš sa srećom u istoj ravni,

stamenim korakom mnogi bi lečak.

Vetar s planine opasno preti,

al’ ti si prekalen još kao dečak.

---

Autor: Nelly Poerich

POET AND NOVELS – NELLY POERICH

© Nelly Poerich

SOKOJ – CISAC

Sva autorska prava zadržana.