недеља, 7. септембар 2025.

ONAKO GOSPODSKI
Autor: Nelly Poerich

Pokloni mi ljubav, pažnju, poštovanje,
onako gospodski, kako ti umeš.
A ja ću tebi zauzvrat — život,
kad god me od srca iskreno uzmeš.

Spusti se željom u bunar tajni,
bezbedno, lako — jer sad su tvoje.
Sve ono loše baci u vodu,
nije ni važno ko krivac koje.

Strasniju ljubav imali nismo —
još vatra prži dodir nam svaki.
Mazno me osloni o snažne grudi,
moramo biti i nadalje jaki.

Godine nekad zature snove
po nalogu sudbine ili inata.
Ma šta god bilo, pazimo sada,
kad nam je blagodet sreće data.

Voli me, voli, dušu razgoli,
neka nam srca razgovor vode.
I kad se bolne dokače teme,
u suzi će naći prolaz do zgode.

ŠTA ME TO NAVODI

Nelly Poerich — Autorska poezija
Postoje susreti koji se možda nikada nisu dogodili onako kako smo ih zamišljali, ali u nama žive sa snagom stvarnih uspomena. U njima se prepliću želja, strepnja, godine i ona neobjašnjiva privlačnost koja ne priznaje granice razuma.
U ovoj pesmi ljubav nije prikazana kao jednostavno osećanje, već kao neprekidan razgovor između dvoje ljudi koji se privlače, iskušavaju i iznova pokušavaju da pronađu zajednički put.
Lirska junakinja preispituje sopstvene godine, odluke i nade, dok u voljenom čoveku prepoznaje istovremeno nežnost, cinizam, duhovitost i snagu. Njegove reči nisu samo obećanja — one postaju izazov, podsticaj i povod da se ponovo poveruje u mogućnost ljubavi.
Posebnu slikovitost pesmi daju motivi prirode. Jablan, sunce, seme, drvo života i vetar s planine povezuju ljudska osećanja sa snagom obnavljanja i opstajanja. Ljubav je ovde nalik semenu koje, uprkos neizvesnosti, možda ipak može da proklija.
Završna slika stamenog muškarca, prekaljenog životnim iskustvom, ostavlja utisak da ljubav ne pripada samo mladosti. Ona pripada i onima koji su mnogo toga prošli, ali još imaju hrabrosti da osećaju.
Jer godine mogu promeniti naše korake, ali ne moraju ugasiti ono što nas pokreće iznutra.
Nelly Poerich

autor: Nelly Poerich

Šta me to navodi da ti se podam,

onako usput, kad bismo se sreli,

da ljubav bude gde joj je mesto,

u svemu do sad što nismo smeli.

Zapitah godine, izvrgnuh ruglu

sve ono lepo što čini dvoje,

sapinjem o jablan preteklu nadu,

da sunce spustim u oči svoje.

Naglasak daješ, krilatiš reči,

samo da ne bude obična priča.

Izvlačiš slogan iz svake jače,

na bol se prsiš zamahom biča.

Rasteruješ sumnju – ili je praviš,

ciničan i šaljiv u isto vreme.

Odmahneš glavom, prigrliš sebi,

iznova baciš ljubavi seme.

Možda proklija jednom za svagda,

šapuću poljupci po nagoj želji.

Plode ih ruke slašću bez premca,

drvo života u nama zreli.

Stojiš sa srećom u istoj ravni,

stamenim korakom mnogi bi lečak.

Vetar s planine opasno preti,

al’ ti si prekalen još kao dečak.

Autor: Nelly Poerich

POET AND NOVELS – NELLY POERICH