POSRNULO SVE
Sistem vrednosti šepa, kao kakva prebijena keruša u potrazi za komadom hrane, da podojom umiri i zbrine svoje tek okoćene štence. I jutros se namerila od praga do praga, kefčući i cvileći, kao žice na staroj violini, u drhtavim rukama vižljastog Cige. Kafanski dim i zadah pijanaca osmeliše je da proviri njuškom više od dozvoljenog. Vapila je za milostivim pogledom, kao i pesma koja je gubila dušu svakim drskijim tonom klavijaturiste u pokušaju da isprati violinin tužni jecaj.
Zašto keruša i violina plaču, nikoga nije briga osim jednog mladog umetnika, koji je sedeo u samom uglu pune kafane. U ruci je držao olovku i nešto je pisao na salveti, kao nekada Toma Zdravković svoje pesme. Na tren zasta i rukom mahnu konobaru da dođe, koji je upravo skupljao koske sa omazanih tanjira zadrigle jagnjeće brigade, koja se raspištoljila u svojoj porudžbini ćefatluka, pesama kobnih po sluh svakog normalnog uha.
I dok se neznanac pogledom šunjao kao kakav duh prošlosti, u sebi se zapita: gde nesta ona lepota, ona prekrasna nit kojom se tkala pesma na razbojima duša? Da li uopšte vredi jednom anonimcu zanesenjaku kritički pucati na sve te lakrdijaše-stvaraoce današnjice? Danas se svako može nazvati umetnikom… da li je zato kriva ova brlja od rakije kojom se nalivaju dok stvaraju svoja „dela“?
Keruša je stajala kao ukopana pred milosrđem gospodina. U zube zgrabi kesu sa koskama po direktivi svog životinjskog instinkta opstanka, uprkos urnebesnim udaraljkama lakrdijaša.
„Pesma je duša zemlje“, ote se promisaо iz pesničke duše pred sve učestalijim prizorom sadašnjice.
„Pesma nas je održala, njojzi hvala“, glavilo se između dve vatre, dva veka. Da li je raspadu sistema ona kumovala ili on njoj? Neko zasigurno jeste… valja preduzeti nešto… ali šta? Kada je i vreme ogrezlo u ubitačnim cugovima raznoraznih struja.
– Ostaje samo ne odustati u očuvanju baštine – oglasi se i kosmos, spuštajući zavesu na ovaj skaradan čin.
Keruša, sve sa koskama, uteče kao kakva kometa, ostavljajući za sobom tragove tamo gde pesma nije stizala, zgrčena prstima neznobožaca. Njen vapaj su čuli samo oni kojima nevreme nije škodilo sluhu.
Pesnik plati konobaru račun, brižno savi salvetu kao dečju pelenu na kojoj je, ćuteći, povijena ljubavlju, ležala tek rođena pesma, i napusti učmalu kafansku atmosferu s kojom je uspevao šurovati samo dotle dok mu se inspiracija mešala s vinom. Nada je išla dostojanstveno, barabar s njima, ne prezajući od lovokradica na nove ideje.
„Pesma je duša zemlje… ali i ovu zimu će prespavati…“ odzvanjalo je na vetrometini života, dok se jesen s vetrom trudila da počisti svu trulež lišća, utirući put novijim i lepšim danima kad proleće stigne.
Nelly Poerich
Нема коментара:
Постави коментар