U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN Autorska poezija — Nelly Poerich

 

U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN

Ljubav, sećanja i jedan roman koji još nije završen

Nelly Poerich — Nagrađena autorska pesma

Postoje ljubavi koje se ne mogu ispričati u nekoliko rečenica. One imaju svoja poglavlja, svoje junake, skrivene tajne, neobične susrete i uspomene koje se, uprkos prolaznosti vremena, iznova vraćaju. Ponekad su toliko bogate događajima da bi se od njih mogao napisati čitav roman.

U nagrađenoj pesmi „ U Našim noćima napisah roman“ ljubav postaje književno delo koje još nije spremno da bude objavljeno. Lirska junakinja čuva njegove stranice, poigrava se radoznalošću voljenog čoveka i kroz duhovite, nežne i pomalo ironične slike otkriva zajedničku prošlost.

Plava haljina, Petrov klavir, zaboravljena svađa, noćna sonata i tajanstvena grofica sa belom pudlom stvaraju gotovo pozorišnu atmosferu u kojoj se stvarnost prepliće sa maštom. Svaki predmet i svaki susret nose poneku uspomenu, a iza vedrih dosetki povremeno se nazire i tuga.

Posebnu draž pesmi daje samosvesna junakinja koja ne pristaje da bude sporedni lik u sopstvenoj priči. Ona gospodari svojim rukopisom, bira trenutak kada će otvoriti njegove stranice i sa osmehom podseća voljenog da je upravo njemu namenila glavnu ulogu.

Ipak, ispod razigranog pripovedanja krije se nežnija istina. Roman se još piše, jer sećanja nisu prestala da žive, a ljubav, čak i kada zaboli, ostaje neiscrpna inspiracija.

Ova nagrađena pesma predstavlja spoj lirike, pripovedanja, finog humora i suptilne ironije. Ona nas podseća da najzanimljivije ljubavne priče nisu uvek one koje imaju savršen završetak, već one koje i posle svega zaslužuju da budu ispričane.

Nelly Poerich

---

U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN

Autorska poezija — Nelly Poerich

U našim noćima napisah roman,

koji bi svi rado čitati hteli.

Al’ sudba, izdavač, tvrdo se drži,

tek nagoveštaj poneki deli.

I ti bi da štrpneš delića tog dela,

kad god ti prkosno okrenem glavu.

I taman ti ruka da listom krene –

na glavu ti bacim haljinu plavu.

Da, onu istu što sve još pamti:

lude koktele, poljupce, suze,

Petrov klavir u dnu salona,

i onu svađu zbog njene bluze.

Sad ti je smešno, a meni ponekad,

kad mi se sreća učini većom.

Pa tiho ti priđem, k’o mačka s leđa,

potpirim želju plamenom svećom.

Ostavi roman – nije još vreme.

Od svih muških likova glavni si ti.

Ostali, sporedni, bledi prolaznici,

čast im je sa mnom i kafu piti.

Ne, nisam nevažna, kako ti misliš,

zdravo se nosim sa svojim duhom.

Al’ tvoja sujeta probija plafon,

pa često se boriš i sa sopstvenim sluhom.

Opet se praviš da nisi čuo,

otimaš roman iz mojih ruku.

Al’ tu nema ništa što bi nam sutra

šlagvort dalo za staru bruku.

Grofica stiže sa belom pudlom,

pudrijera zlatna, muštikla blista.

Zaklanja lice, krišom ti maše,

na njen mig čekaš — srce ti ista.

A ja? Svirala sam noćnu sonatu,

dirala dirke notama nežnim.

Dok si ti merio tuđi otkucaj sata,

ja sam u sebi krila san večni.

Sjajan je roman, tuge ga hvale,

al’ ipak ga pišem u lepšem svetlu.

Jer srce noću najlepše zatreperi,

kad navru sećanja uz pesmu setnu.

---

Autor: Nelly Poerich

Nagrađena autorska pesma

POET AND NOVELS – NELLY POERICH

© Nelly Poerich

SOKOJ – CISAC

Sva autorska prava zadržana.

NASUKANI BROD LJUBAVI Nelly Poerich — Autorska poezija

 

NASUKANI BROD LJUBAVI

Kada srce zaplovi tamo gde razum ne sme

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje ljubavi koje se rode u pogrešnom trenutku, među ljudima čije su sudbine već ispisane nekim ranijim obećanjima. Dođu nenajavljene, uzburkaju osećanja i probude nadu da je sreća ipak moguća, čak i onda kada razum upozorava na posledice.

„Nasukani brod ljubavi“ je pesma o ženi koja se neočekivano našla u zagrljaju zauzetog muškarca. U njoj se sukobljavaju želja da bude voljena i svest o tome da njegova ljubav već pripada jednom drugom životu.

Poput broda koji isplovljava bez sigurnog pristaništa, njihova osećanja kreću prema neizvesnoj budućnosti. Talasi strasti nose ih napred, dok svetionik obećava obalu koju možda nikada neće dosegnuti.

Ali iza njihove priče postoji još jedna žena. Ona čije prisustvo menja sve i podseća da ljubav ne postoji izvan odgovornosti prema onima koje naši izbori mogu povrediti.

U toj oluji niko nije potpuno zaštićen. Jedna žena veruje u obećanja, druga pokušava da razume izdaju, a muškarac ostaje između prošlosti koju nije napustio i budućnosti koju je možda olako obećao.

Pesma otvara pitanje koje prevazilazi jednu ljubavnu priču: može li sreća izgrađena na nečijoj tuzi pronaći mirnu luku?

Jer nije svaki brod koji zaplovi prema ljubavi predodređen da stigne do obale. Neki ostanu nasukani između onoga što srce želi i onoga što savest ne može da zaboravi.

Nelly Poerich

NASUKANI BROD LJUBAVI

Autorska poezija — Nelly Poerich

Život mi dodeli nepoznatu rolu,

ljubav zauzela najvažniju školu.

Stadoh zatečena, razum ne zna kud,

a njegove oči već mi kroje sud.

Srce tiho šapće: „Uzmi što se nudi“,

dok mi razum ćuti, zarobljen u grudi.

Brod ljubavi kreće, talas strasti plamti,

a ja ne znam luka hoće li nas pamtiti.

„Oženjen je“ — šapćem, kao sebi strana,

dok me vodi njemu neka sila znana.

Zagrljeni stojimo, kao srećom dati,

a od srca ne čujem šta bi razum hteo znati.

Refren

Nasukani brod ljubavi, nasukane duše,

jedan talas podigne, drugi snove ruše.

Svetionik obećava obalu i spas,

a oluja već je krenula da razdvoji nas.

Nasukani brod ljubavi, ko će kome stati,

kad se jedna ljubav s drugom mora sresti, znati?

Jedna žena prevarena, druga obmanuta sva,

a između naših rana — njegova istina.

Jedna stara gospođa pogleda me tiho,

kao da je znala ono što sam krila.

Klimnu samo glavom, bez ijedne reči,

kao da mi kaže: „Sudbina se ne leči.“

Popravih držanje, produžih korak svoj,

ubeđujem sebe: „Možda jeste moj.“

Ako je u braku sve već bilo hladno,

zašto bi me gledao toliko upadno?

Htela sam da pitam, ali jezik stao,

neki nemir unutra odgovor je znao.

Sagnuh se i rekoh: „Nova cipela me žulja“,

a istina je bila mnogo veća oluja.

Hteo me poneti, ili mi se snilo,

kao preko praga, kao da je bilo

ono što sam želela, što sam htela sva —

da sam baš ja žena koju voli do kraja.

Refren

Nasukani brod ljubavi, nasukane duše,

jedan talas podigne, drugi snove ruše.

Svetionik obećava obalu i spas,

a oluja već je krenula da razdvoji nas.

Nasukani brod ljubavi, ko će kome stati,

kad se jedna ljubav s drugom mora sresti, znati?

Jedna žena prevarena, druga obmanuta sva,

a između naših rana — njegova istina.

*

A onda se i ona ukrcala s nama,

i odjednom ljubav postala je tama.

Luke su se menjale, senke bile dve,

a njegova proš...

---

Autor: Nevenka Jovanović

Književni pseudonim: Nelly Poerich

© Nelly Poerich SOKOJ – CISAC Sva autorska prava zadržana.

ODUVEK SAM VOLELA ❤️ POET AND NOVELS — NELLY POERICH

 

ODUVEK SAM VOLELA ❤️

POET AND NOVELS — NELLY POERICH

Autorska ljubavna poezija

Oduvek sam volela vozove,

njihovo zahuktavanje pri izlasku iz stanice,

to kloparanje točkova po zmijolikim šinama

dok vijugaju prelazeći granice.

❤️

Oduvek sam volela satove

kad se gongom oglase po sovinom huku,

to čežnjivo preklapanje minuta na pragu ponoći

sa odvažnim klatnom u službi neumornog vremena

s kojim si odnekud morao doći.

❤️

Oduvek sam volela cipele,

njihovo strasno kuckanje vratolomnim potpeticama,

to saplitanje o ludi kamen s željom da ćeš doći

pre no uvenem na prozoru, k’o ova ljubičasta ciklama.

❤️

Oduvek sam volela šešire

damskih raskošnih oboda sa kojih se viori mašna,

to sramežljivo skrivanje pogleda

i kad bi ga jača suza odala

dok mi te iskrada daljina strašna.

❤️

Oduvek sam volela ljubav

sa svim dramama koje uz nju idu,

njenu čudesnu postojanost na vetrometini lepršavih,

to slatko opijanje razludelim poljupcima

od kojih načisto pošašaviš.

❤️

Oduvek sam volela tebe

sa sve koferima i tričavih stvari,

naše postojanje u svim životima za redom,

to viteško srce protkano poetskim biserima

kojima nanizah i ovu pesmu gredom.

❤️

Oduvek si trebao doći

makar i kaljugama tuginih inata,

da oživiš sve ono nam dato, greškom obrisano.

Ne gasi iskru gde se ljubav rodi,

na liniji srca srećom zapisano.

❤️

Oduvek sam volela zimu,

svaku njenu pahulju i kad mraz ledi,

i kad vozovi mile po nekoliko sati,

jer tad sam znala da ostaćeš i noć duže,

kao i ove pijane, strasne...

❤️

Oduvek si voleo mene,

onu od mašte skrajanu za celo.

Zaviri bolje u tu ćutnjom povijenu dušu,

ne, nijedna nisam od kojih se sramiš

dok samotan zebnjom zuriš u tmušu.

❤️

Zauvek ću voleti tebe!

I kad smrt pokuca, neću te dati!

Skriću te u kutak, željom pripijena,

u negližeu boje ljubavi i strasti,

kako samo ume probuđena žena.

Iskrena.

---

NELLY POERICH

Poet & Novelist

Blog: POET AND NOVELS — NELLY POERICH

Poetry & Lyrics: Nelly Poerich

Vocal & Recital: Nelly Poerich

Muzička interpretacija: Cinematic Poetry / Art Pop

© Nelly Poerich

SOKOJ – CISAC | Sva prava zadržana

„Oduvek sam volela“ — poetska priča o prolaznosti vremena, čekanju, čežnji i ljubavi koja nadživljava rastanke. Vozovi odnose daljine, satovi broje godine, a srce pamti ono što vreme ne može izbrisati.

POET AND NOVELS — NELLY POERICH