ZAPITAH GODINE - Poetesa Nevenka Nelly Poerich

                        ZAPITAH GODINE

Ljubav između čežnje, vremena i ponovne nade

Nelly Poerich — Autorska poezija

Postoje susreti koji se možda nikada nisu dogodili onako kako smo ih zamišljali, ali u nama žive sa snagom stvarnih uspomena. U njima se prepliću želja, strepnja, godine i ona neobjašnjiva privlačnost koja ne priznaje granice razuma.

U ovoj pesmi ljubav nije prikazana kao jednostavno osećanje, već kao neprekidan razgovor između dvoje ljudi koji se privlače, iskušavaju i iznova pokušavaju da pronađu zajednički put.

Lirska junakinja preispituje sopstvene godine, odluke i nade, dok u voljenom čoveku prepoznaje istovremeno nežnost, cinizam, duhovitost i snagu. Njegove reči nisu samo obećanja — one postaju izazov, podsticaj i povod da se ponovo poveruje u mogućnost ljubavi.

Posebnu slikovitost pesmi daju motivi prirode. Jablan, sunce, seme, drvo života i vetar s planine povezuju ljudska osećanja sa snagom obnavljanja i opstajanja. Ljubav je ovde nalik semenu koje, uprkos neizvesnosti, možda ipak može da proklija.

Završna slika stamenog muškarca, prekaljenog životnim iskustvom, ostavlja utisak da ljubav ne pripada samo mladosti. Ona pripada i onima koji su mnogo toga prošli, ali još imaju hrabrosti da osećaju.

Jer godine mogu promeniti naše korake, ali ne moraju ugasiti ono što nas pokreće iznutra.

Nelly Poerich

ZAPITAH GODINE

Nelly Poerich — Autorska poezija

Šta me to navodi da ti se

podam,

onako usput, kad bismo se sreli,

da ljubav bude gde joj je mesto,

u svemu do sad što nismo smeli.

Zapitah godine, izvrgnuh ruglu

sve ono lepo što čini dvoje,

sapinjem o jablan preteklu nadu,

da sunce spustim u oči svoje.

Naglasak daješ, krilatiš reči,

samo da ne bude obična priča.

Izvlačiš slogan iz svake jače,

na bol se prsiš zamahom biča.

Rasteruješ sumnju – ili je praviš,

ciničan i šaljiv u isto vreme.

Odmahneš glavom, prigrliš sebi,

iznova baciš ljubavi seme.

Možda proklija jednom za svagda,

šapuću poljupci po nagoj želji.

Plode ih ruke slašću bez premca,

drvo života u nama zreli.

Stojiš sa srećom u istoj ravni,

stamenim korakom mnogi bi lečak.

Vetar s planine opasno preti,

al’ ti si prekalen još kao dečak.

---

Autor: Nelly Poerich

POET AND NOVELS – NELLY POERICH

© Nelly Poerich

SOKOJ – CISAC

Sva autorska prava zadržana.