Dve godine kasnije
1. Vlog L&M LUTKA ZA PRIKAZIVANJE
Miholjski sumrak se lagano spuštao ulicama Beograda, kao i moj pogled s koferima sećanja uporedo vukući s povećim komadom sna. Velika kazaljka se borila da sa što više takta prevali osionu jedinicu, na koju je likujući nalegla mala. Izmamiše mi podozriv osmeh kao ono onda kad smo Gospodin Pogrešni i ja nastojali da prevarimo vreme da ga nadmašimo nečim što i nije postojalo. Lebdela sam kao vižljasti zračak između dva tvrdokorna zaliva kojima je falilo Sunca i kad bi ga bilo na pretek. Niko da napravi prvi korak, osim mene koja sam se busala, i sa mojim i sa njihovim . Da takva je omamljenost, mladalački zanos tih nekih ljubavi koja uvodi u slepilo u nemerljivu ludost koja se ne retko može pronaći u ustanovama zatvorenog tipa, u psihijatriji. I mene je odvela tamo, a potom u melanholične hodnike anksioznosti i depresije. Svašta mi je padalo na pamet, ali je bog poverenoj odozgo slao znakove koje sam sledila za spas. I mama je bila uz mene tada, sve dok se on moja prava ljubav nije isprečio ne u mojoj već u njenoj glavi, pa me i sada podseti na ona dva tvrdokorna zaliva koja vape za suncem.
Ah koja sam ludača bila , promrmljah na glas i poput furije istrčah na ulicu, ali me zaustavi gromki lavež lutalica s obližnje reke, koji se nadjačavao sa bukom vozila i jačim naletima vetra . Strah mi raskolači oči, pogled prikova za širom raskriljen prozor od spavaće sobe i zavesu koja se viorila kao venčanica neke odbegle mlade, opirući se drvenoj garnišni koja se čvrsto držala zida kao u dobra stara vremena moje bake. Naglo pokupih kosu razludelu prizorom belosvetskog probisveta vrebajući ulično svetlo sve sa mirisom jesenje noći koja je poput moje majke vrebala svaku priliku mog ljubopitljivog srca da mi doda još koju bezočnu laž, a potom tutne ofucanu metlu da počistim đubre koje mi je upravo taj isti bestidnik vetar dokoličar nanosio sa smetišta neuspele bajke, dok sam se ja uporno pitala, da li me moj novi princ toliko silno želi kao što priča. Ili je to samo još jedna bajka koju bi mi drvo mudrosti utešno pričalo ne bi li što pre zaboravila onu s lutkom za prikazivanje koja bi o koncu često naopčke visila, dubeći na trepavicama zalivskih tvrdokornih raskoraka. I sad se pored silne želje ne mogu zadugo oteti ondašnjim utiscima mnogih. Sudbina se s Lunom poigravala kao s nekom tamo neukusnom predstavom putujućeg pozorišta. Da bilo je aplauza kao i neumesnih dobacivanja u pratnji ciničnog podsemha i zvižduka. Svetiljka ustreptala kao da će pregoreti, a sećanje se otarasilo ladica i kofera te se sad prikrada kao kakva protuva, sve sa sijaset prozuklih stvari koje me uprkos odbojnom stavu progone na tamo neke skalamerije na kojima je trebala ponići moja bajka o kojoj sam kao i svaki devojčurak maštala. Zauzeh odbramben stav da ne prodru u moju još ucveljenu dušu. Bacih se na klupu i hitro poput deteta sklupčah i čvrsto obgrlih rukama strahom zgrčene noge prikovane na grudi .
Kraj, e više neće moći, Luna je preko noći odrasla, sazrela, ko ova lepa žuta dunja, uf, koja mi zamalo razbi glavu pri padu no srećom moji dobri refleksi, pa je uhvatih. Samo nek proba sudbina da me kači koje gde, po rajskom vrtu, eto joj onih dosadnih ptičurina koje krešte kao svrake. Eto joj i rajsko ostrvo neka neku drugu lutku prevesla žednu preko vode. Luna se noćas ogleda u Mesecu , kao na doku što je, roneći suze. On, gospodin Mesec je jedini zna razumeti. I sad proviruje kroz krošnje drveća kao da hoće da mi nešto došapne . Plutajući kroz oblake njegov lik se menjao, oštrio crte, pa mi se na momente činilo da je nalik mojoj novoj ljubavi koja se pre nas poigravala sa gomilom devojka naočigled mojih nebesko plavetnih očiju, u kojima se gubio tražeći put do moga srca. Nisam ga htela pustiti tek tako razvratnog razdrljene kragne sa mrljama nekog jeftinog ruža. Vraćala sam ga u zagrljaj njima, oštro gurala nazad u njine raširene ruke da ga još dobro rašečerupaju, da mu se smuče sa prvim pićem kojim bi zalio presahlo grlo. Te Srpske Nove godine 14,01 2019. okusio istinski ljubav i strast za kojom je tragao, samo tim prvim sočnim poljupcem, preko ćevapa.
-Hahha Slatko mi je sve to, reklo bi moje Oko .
-Da Oko preslatko je.- odgovorila bih zureći u njegove crne magične.
SVA PRAVA ZADRŽANA
Sledi,...
Prisećanje na naše prvo jutro, Zadruga 2
3. Vlog POKAZAĆE VREME
Нема коментара:
Постави коментар