Šta se to čuje? Ko je to tamo?!
Koju si sada onako zvao?
Da ti ko prijatelj s ponoći svrati,
ne bi l’ svom srcu na put stao.
Gde ti je hrabrost? Sve one reči?!
Zašto ih gubiš olako svuda?
Smiri taj korak, ne gazi snove!
Sa tobom takvim — kako i kuda?!
Šta mi je? Ništa… čekaš da kažem,
dok mi se srce od boli steže,
a lice britko kajanje grči,
nikada jače — zbogom ti reže.
Sa puta stižem umoran, sam,
jesenji, hladan i tmuran dan.
U srcu strepnja — da l’ ću te naći,
zatičem nered i prazan stan.
Samo gitara utisak menja
i čaša vina s tragom karmina,
i pesma tvojom pisana rukom —
ljubav je čudna i kad je fina.
Voljena, gde si, cvilim ko vetar,
neke mi stvari ostaše tajna.
Gde li se skrivaš, u čijem oku,
kad mom si, snenom, jedino sjajna?
Uzalud bežiš, to znaš i sama,
Нема коментара:
Постави коментар