OLOVKA
Pitam srce ko si
Ako sam jednom nasela
Hoće li biti drugog puta.
Nehaje,
kuca po svome.
Negodujem.
Hvatam se za pogled,
ali i on uprt u daljinu.
Žurim,
a suze i stihovi naviru,
ljubavni, bolni.
Tajac.
Plačem tiho, pa sve jače.
Grcam.
I svaki ubogi minut
kojim me obnaži ljupku,
cimam se sa stihovima.
Ne da mi se da ih zapišem.
Besnim.
Čvrsto stisnuh olovku
koja mi se, kao kakav
razjareni čovečuljak,
istrže iz ruku,
zarivši mi svoje srce
zaoštreno do bestidnosti.
Lomim je.
Neću da mi zloslutnica
zapisuje
što joj moje srce diktira
iz riznice pesničke mi duše.
Pronaći ću olovku iskrenu,
otmenu i galantnu,
da mu parira,
da mu svaki otkucaj verno
isprati
na papiru večnosti.
Pesma tebi napisana —
čuvaj je u najskrovitijem mestu
gde sreća rado zalazi.
Možda se i osmehne
na tvom licu,
onako, od srca,
kako oduvek
potajno želiš.
Нема коментара:
Постави коментар