MESEČEVA SONATA
Dok me Maestro Mesec uspavljuje svojom čuvenom sonatom, zvezde se, kao zavese, čipkaju po mom dekupaž-ružičastom prozoru. Oslonjena na mirišljavi jastuk lavande, zurila sam u te majušne, prozračne rupice između čipkica.
Pokušavam da razaznam neki od tvojih bezočnih likova kojima si me povredio, da te odgurnem laktom, kao ti mene one večeri kad sam očekivala potvrdu naše ljubavi — zauvek. I taman kad bih ga dokučila, sa odrazom Meseca u oknu, kao beli zečić iskočio bi iz crnog cilindera nekog mađioničara, dražesniji, učtiviji, razbijajući mi san na komade.
Odlutah u slačka maštarenja, u detinjaste, šaljive, magične obrede sa biljkom tarčužak, dan i noć — narodski rečeno — i počeh čupkati njene naopačke okrenute, srcolike listiće. I sa svakim otkinutim izgovarati:
„Voli me, ne voli me… Voli me… Ne voli me…“
Ma, glupost — povikah — „odavno sam prerasla tu dečju igrariju…“
Mesečeva sonata me i dalje milovala božanstvenom arijom po zažarenim obrazima ljutnje, besa i želje, u opiranju sa navalentnim mislima, kojih si ti bio turistički vodič do mog snuždenog srca. Opirala sam se čarima strasti novog putovanja, kao ti onda kada te je, na mahove, njena grešnost nagazila do otrežnjenja. Pokrih se jorganom preko glave i, u begu u san, podigoh branu za svaku navalu suza koje su pretile bujicom da preplave moju ucveljenu dušicu.
Ah, te noći — letnje i vrele do besvesti — mučila sam se sa komadima sna, rasutim po mojim bojažljivim mislima, po prilično skučenoj sobi natrpanoj stvarima u kojoj je rustika dominirala. Bila je svačija i ničija, baš kao moja mlada, neiskvarena duša, ali zasigurno toplo utočište napaćenim i neshvaćenim dušama zalutalim na ovu prelepu, ali surovu planetu.
Protresoh prstima svoju dugu, bezbrižnu, kovrdžavu kosu boje lešnika, koja mi je, željna igre, pri svakom slobodnijem gegu ili gafu padala u oči — da ne kažem bola sećanja iz kojeg nisi izbivao, uprkos mojoj silnoj želji da se otrgnem toj neuzvraćenoj ljubavi.
Ljutito sa stola zgrabih bakinu nacifranu šnalu i čvrsto je pokupih u konjski rep na vrh glave. Nastavi da mi prkosi, baš kao ti — da se njiše kao palma kraj tvoje kuće nadomak mora, gde smo isprobavali sve čarobne napitke kojima nas je ljubav, unaokolo kolajući po plaži, nutkala, kao i svaki drugi prisniji par.
A mi smo to bili — ili je to samo bio privid u mojim i njenim romantičnim očima. Nastavih da lepim komade sna, na trenutke nevešto, kao radoznalo dete svoje puzle, da bih što pre razaznala celu sliku. Neki bi se fronclao kao stara kuhinjska kecelja bake Julije dok bi me nutkala neodoljivim ukusima raznoraznih đakonija. A neki bi se izgubio u tom zločestom mraku, vrebajući svaki moj slabiji korak na visokim štiklama zavodljive mladosti.
Mojih devetnaest lepršavih godinica nisu se slagale sa tvojih krutih četrdesetak. Nekako su stalno iskakale iz okvira striktnih moralista, urokljivih pogleda. Stalno sam ih sitnila, onako krišom, lopovski, kao najkrupniju novčanicu mog tajka, otresitog biznismena, kad god bi se vratio iz Švice, zadovoljno trljajući ruke. Sitnila sam ih tamo dole, u obližnjoj piceriji — tu, u Sremskoj, na ćošku. Da, u našoj sudbinskoj.
Odmah sam te uočila u gužvi prolaznika. I taman kad sam htela da izbegnem sudar sa automobilom koji je tuda milio iz opreza da nekog ne dokači, naletela sam na tebe — markantnog, ali smušenog. Ispustio si picu tik ispred mojih srnećih nogu. Izvinjenjima si me obasipao kao konfetama, mameći moj slatkasti osmejak, srcolikih, punačkih usana natopljenih lipstikom od maline. Oberučke sam ti poklonila par oproštajnih pogleda, uokvirenih naivom, koja je u tebi probudila tinjalu želju ranjenog pastuva.
Najednom se tvoja smušenost razlepršala, kao moja glohnasta tirkizna haljinica, po dnu posuta raznobojnim cvetićima, na kojoj su se još uvek nazirale mrlje kečapa, uprkos upornom pranju. Mami sam prećutala tu našu nezgodu. Stalno ludi, šljickajući me prekorom kako sam nespretna, da nisam više mala devojčica, da je već vreme da se ponašam kao dama… I šta ću — istrpim tih par oštrih vaspitnih kritika, a u sebi rezimiram: fleke se teško skidaju, a posebno one na duši.
Нема коментара:
Постави коментар