NEMOJ DA STARIŠ KO MNOGI poetesa Nelly Poerich

 NEMOJ DA OSTARIS

Nemoj da stariš u očima,

gde svetlost bdije i sja,

čuvaj u sebi ono  dete,

što veruje, i kad ga se ne sete.

Nemoj da stariš u duši,
nek srce kuca isto, snažno,
nek ne zaboravi da voli,
i kako veruje odvažno.

Godine nek idu – radi reda,
al’ ne daj srcu da se preda,
jer čovek je delo spolja,
onoga što u sebi gleda.

Nemoj da stariš ko mnogi,
mahniti gramzivi, strogi,
neka ih nek se bahate žure
dok im se čela boraju tmure

Nemoj da ostariš u reči,
nek ostane topla i čista,
jer ko u sebi ljubav nosi,
taj nikad star – taj večno blista.

Nelly Poerich

SVOJEGLAVA - poetesa Nevenka Nelly Poerich

                                                   

                                                  SVOJEGLAVA

                                            Od toliko glasova u glavi 

da li je pogrešan il pravi

ni rodjeno srce ne čujem 

i kad nekim slučajem uspem da prečujem

sve ono što nas vređalo pre

uposlim suze da speru sumnje sve

da plod ljubavi izova zre.

Ma kako da se otrgnem od svega

što me seća na njega

I taj prokleto muževan glas

Volim tte. mislim na nas.

Danju glumatam kamen 

a noću buktim ko plamen

Povodljia ispadam luda

ko da živim od svačijeg suda

Uzeću srce u svoje šake 

i spustiti na grudi odlučne jake:

Molim vas ljudi stanite,

Ludilo zvoni u mojoj glavi

i majčine reči me bune:

Na srce zabranu prilaska stavi.

Ah kad bi to tako moglo

kad moja ljubav tu živi!

Blagom ga zameniti mogu

al zadugo ne, ne

Oprosti majko

Ne mogu!

Biću svojeglava do kraja

jer iskrena ljubav Nas Spaja.

Tekstopisac Nelly Poerich

SOKOJ- Sva prava zadrža

OPET TA NEKA ŽENA Poetesa Nevenka Nelly Poerich

                                                

                                

                                  OPET TA NEKA ŽENA

1. октобар 2012. у 02:51

Otkako je jesen stigla

Kiša ne misli da stane,

kao i seta na mom licu

kada me sećanje gane.

 

Probam nas naći u pesmi

u svakoj blaženoj rimi,

ako li zaspim nad nekom

u snove me dirljivu primi.

 

Razotkri što nisi mog'o

dok sam ti na dlanu bila.

priznajem neke sam stvari

zbog bojazni da odeš krila.

 

Nestaja s' jeseni  rane

kad strepnja buja ko reka

i sad mi pritiska dušu

koja te kraj mene čeka.

 

Opet ta neka žena

prokleti izazov nudi,

a znam da kad te prođe

pašćeš na moje grudi.

 

 Sa zbogom tražim stih

sve su mu reči strane

možda se  rimuje suzom

kad na papir ne dužni kane.

 

Glava mi lagano pada

snovi je sanjivu vuku

jesenje kiše nam nikad

nisu išle na ruku.

 

Dobuju kišne kapi

o prozore moje sobe

k'o misli skučene srcem

dok se u ćutnju robe.

 

Poetesa: Nelly Poerich

ZAPITAH GODINE - Poetesa Nevenka Nelly Poerich

                                 Šta me to navodi da ti se                            podam,

onako usput, kad bismo se sreli,

da ljubav bude gde joj je mesto,

u svemu do sad što nismo smeli.

Zapitah godine, izvrgnuh ruglu

sve ono lepo što čini dvoje,

sapinjem o jablan preteklu nadu,

da sunce spustim u oči svoje.

Naglasak daješ, krilatiš reči,

samo da ne bude obična priča.

Izvlačiš slogan iz svake jače,

na bol se prsiš zamahom biča.

Rasteruješ sumnju – ili je praviš,

ciničan i šaljiv u isto vreme.

Odmahneš glavom, prigrliš sebi,

iznova baciš ljubavi seme.

Možda proklija jednom za svagda,

šapuću poljupci po nagoj želji.

Plode ih ruke slašću bez premca,

drvo života u nama zreli.

Stojiš sa srećom u istoj ravni,

stamenim korakom mnogi bi lečak.

Vetar s planine opasno preti,

al’ ti si prekalen još kao dečak.

NEMOJMO O GODINAMA poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

NEMOJMO O GODINAMA

Nemojmo o godinama,

ne vidim čega te strah.

Neko nam zvoni — zaključaj vrata.

Ne zveckaj ključem, utišaj dah.

Kerušu od sinoć ne čuh da laje,

kunja k’o susedov avlijaner stari.

Ne tmuri čelo, oblak je proš’o,

s prozora skloni pokisle čari.

Zabaci kosu kako već umeš,

do sitnih laži pospremi stan.

S tavana skini jadnu gitaru

prašnjavih struna, pauku sličnu —

i ona želi nečiji dlan.

Zastani malo, sačekaj ženu

mahnitog srca, podesi sat.

Zašto bi bio potrčko vetru

kad je po svemu mesečev brat?

Ne boraj listove ponositog srca —

ah…

u grudima grči me, steže.

Dodaj mi kocku šećera s vodom,

nisu to suze — konfete reže.

Pomozi.

Pomozi mi da završim pesmu,

sa igle pobeže mi nit…

Zašto mi te zakrpe nudiš

ako si…

ako si lutanja sit.

U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN poetesa Nevenka Nelly Poerich(nagrađena pesma)

 

U NAŠIM NOĆIMA NAPISAH ROMAN

U našim noćima napisah roman

koji bi svi rado čitati hteli,

al’ Sudba, izdavač, tvrdo se drži,

tek neki nagoveštaj okolo deli.

I ti bi da štrpneš deliċ tog dela

kad god ti okrenem prkosno glavu,

i taman ti ruka počne da lista —

na glavu ti bacim haljinu plavu.

Da, onu istu koja sve pamti:

lude koktele, poljupce, suze,

i Petrov klavir u dnu salona,

i glupu svađu zbog njene bluze.

Sad ti je smešno, i meni ponekad,

kad mi se sreća učini većom,

kad ti se prišunjam k’o mačka s leđa

potpirim želju mirisnom svećom.

Ostavi roman, nije još vreme —

od muških likova glavni si ti.

Motaju se neki, sporedni, bledi,

čast im je sa mnom i kafu piti.

Ne, nisam važna kako ti misliš,

zdravo se nosim sa svojim duhom.

A tvoja sujeta probija plafon,

pa imaš problem nekad sa sluhom.

Opet se praviš da nisi čuo,

otimaš roman iz mojih ruku.

Nema tu ništa što bi nam sutra

šlagvorta dalo na staru bruku.

Grofica tu je i njena pudla,

pudrijera zlatna, muštikla preko,

zaklanja lice, krišom ti maše —

na njen si mig satima čeko.

Gde sam ja bila, da li se šališ?

Svirala klavir, noćnu sonatu,

mazila dirke notama nežnim,

a ti se ravnao po njenom satu.

Nije vas bilo dugo s balkona,

zanos vas pesme odveo dalje…

Da stari batler ne sruši vazu,

ne bih sve čula od vaše pralje.

Sjajan je roman i tuge ga hvale,

i njih sam opisala u lepšem svetlu.

Noću se tako razneži srce,

navale sećanja uz pesmu setnu.

Da, to je ta pesma koja nas miri

kad god bismo popili čašicu više.

Čitaj je, ljubim te — tako je volim,

uvek nam s prozora otera kiše.

SUNCE- SUNCE NE UME DRUGAČIJE DA GRLI poetesa Nelly Poerich

                                                       

                                                                   

SUNCE

Negde s početka leta

kročila sam damski

u tvoje probirljivo srce –

ni moje ništa manje.

Pustio si me, a i kako bi

sa vrata vratio sunce.

Prijala ti je toplina

i kada te žarom prlji,

jer sunce, k’o sunce,

ne ume drugačije da grli.

A onda –

ona stupi na scenu,

petljajući gluposti neke;

budila je u meni, u tebi,

nesnosne poglede preke.

Ni vetar se šalio nije:

s oblacima navuče oluju.

Razbežasmo se tražeći spas

tamo gde se letovi čuju.

Ćutali smo kao dva stranca,

izgubljeni u svome svetu,

gurali u kofere sećanja

u svakom turbulentnom letu.