ODUVEK SAM VOLELA Poetesa Nevenka Nelly Poerich

 

ODUVEK SAM VOLELA

Oduvek sam volela vozove,

njihovo zahuktavanje pri izlasku iz stanice,

to kloparanje točkova po zmijolikim šinama

dok vijugaju prelazeći granice.

Oduvek sam volela satove

kad se gongom oglase po sovinom huku,

to čežnjivo preklapanje minuta

na pragu ponoći

sa odvažnim klatnom u službi neumornog vremena

s kojim si odnekud morao doći.

Oduvek sam volela cipele,

njihovo strasno kuckanje vratolomnim potpeticama,

to saplitanje o ludi kamen

s željom da ćeš doći

pre no uvenem na prozoru,

k’o ova ljubičasta ciklama.

Oduvek sam volela šešire,

damskih raskošnih oboda

sa kojih se vije mašna,

to sramežljivo skrivanje pogleda

i kad bi ga jača suza odala,

dok mi te iskrađa daljina strašna.

Oduvek sam volela ljubav

sa svim dramama koje uz nju idu,

njenu čudesnu postojanost

na vetrometini lepršavih dana,

to slatko opijanje razludelih poljubaca

od kojih načisto pošašaviš.

Oduvek sam volela tebe

sa svim koferima i tričavim stvarima,

naše postojanje u svim životima za redom,

to viteško srce protkano poetskim biserima

kojima nanizah i ovu pesmu gredom.

Oduvek si morao doći,

makar i kaljugama tuginog inata,

da oživiš sve ono nam dato,

greškom obrisano.

Ne gasi iskru gde se ljubav rodi,

na liniji srca – srećom zapisano.

Oduvek sam volela zimu,

svaku njenu pahulju, i kad mraz ledi

i kad vozovi mile po nekoliko sati,

jer tad sam znala da ćeš ostati i noć duže,

kao i ove pijane, strasne.

Oduvek si voleo mene,

onu od mašte skrojenu za celo.

Zaviri bolje u tu ćutnjom povijenu dušu –

ni jedna nisam od kojih se sramiš

dok samotan, zebnjom, zuriš u tmušu.

Zauvek ću voleti tebe,

i kad smrt pokuca – neću te dati.

Skriću te u kutak, željom pripijena,

u negližeu boje ljubavi i strasti,

kako samo ume probuđena žena.

ISKRENA

•