ŠAHOVSKI DON KIHOT-autor Nevenka Nelly Poerich

 

PARTIJA ŠAHA

Te sumorne nedelje

jesenjeg kišnog popodneva

malo je falilo da odustanem

od uobičajenog krstarenja gradom.

Satima sam izbegavao

i svoje drugare, zagrizene šahiste,

vadeći se hroničnim premorom

od iscrpnog šalterskog posla

u susednoj pošti.

Uporno su navaljivali.

Na sve načine sam pokušavao

da ih urazumim

da su moja Minea ljuti

što na gubitnike traćim vreme,

što propuštam dražesne trenutke

u njenom romantično uređenom

potkrovlju,

uz odabrane note klasike

koje pobuđuju

najfiniju emociju

u odavno posrnulom vremenu.

Odgovarajući me od svih šahovskih polja,

da ne posrnem

u ograncima bezočne kocke

koja noćima vreba

novo žrtveno jagnje.

Probao sam da ih odbijem

i prepotentno naglašavajući

svoj značaj,

svoju jučerašnju dobijenu partiju,

spominjući i Boletove incidente

uvek kad gubi.

Zadnji put je, kao mahnit,

mlatarajući rukama, zakačio

kafanski nameštaj sa tacne

koju je konobarica spuštala

za susedan sto.

Prebacio sam im i to

da su najveće šteka­re

na kugli zemaljskoj,

jer sam i taj ceh

kavaljerski podmirio.

Svojim šaljivim dosetkama

su se iskupljivali,

pred kojima bi moje galantno srce

popuštalo

i nastavljalo po starom.

Naglašavao sam

da sam sa parama utanjio

i da sam poslednji ček popunio

kupujući namirnice

da se prehranim do plate,

sa kojom se više ništa ne zna.

Ali zalud — i dalje su navaljivali,

samo za nijansu dečački nevinije.

Nisu voleli da gube,

a ja pogotovo.

Odmeravanje snaga,

obaranje ruku

smo još kao klinci prevazišli,

kao i bacanje kamena s ramena.

Obožavao sam da ih matiram.

Čudo jedno —

iako su već dobro zašli u godine,

želja da budu frajeri

nije ih popuštala.

Trebalo mi je dosta tapsanja po ramenu

da izvedem zaključak

da sam im i dan-danas merilo,

ta veličanstvena figura

koju pokušavaju

čak i u šahu da doskoče.

U neumornoj jurnjavi za suknjama

ne prođe ni jedna partija

a da se ne dohvate golicavih priča,

u nasrtljivom nastojanju

da osvoje jednu damu.

Većinom bi nadrljali

oštrijim prekorom,

padajući preko praznih korpi

na draži neke tamo primamljive opajdare.

I mene su pokušavali

da uvuku u to vrzino kolo,

ali moje postavke u glavi

su se ređale baš kako valja,

onako kako srce nalaže.

Za voljenu ženu sam pojam muškarca —

bar tako kažu.

Mislim da ne lažu.

Nije da ih nisam savetovao,

onako iskreno, prijateljski,

pokušavajući da mojim

šahovskim Don Kihotima

ukažem gde greše:

da na dame gledaju

s ljubavlju i divljenjem,

kao na velelepnu pozorišnu scenu;

da ne aludiraju na svaki

mah ruku i poljubac poslat publici,

već da srdačno aplaudiraju.

Ponavljao sam im bezbroj puta

da ljubav ima dramaturgiju,

da pažljivo bira glavne glumce;

ako se pukim slučajem

ne užive u uloge,

kulturno ih zameni

adekvatnijim parom.

Slušali su me pomno,

ali scenario su i dalje

pisali sami.

Sudbina.

Nije im se dalo.

Ljubav ih je mimoilazila

kao sreća prosjaka

sa pocepanim šeširom

iz kog bi, pri jačem mlataranju

drhtavih ruku,

da izazove još veće sažaljenje,

sića se skotrljala

trotoarom,

glavom bez obzira.

Odlažući na policu sećanja

svoje sjajne ljubavne trofeje.

Još dobrih sat vremena sam oklevao.

Nisu mi uvek prijale

te zagušljive kafanske pijane noći

kod zajedničkog drugara

Gavre Ponavljača,

koji se zbog nestašluka u školi

proslavio kao Antihrist,

ali sa šut-kartom

zvezda mu se ubrzo ugasila.

Nije on tako loš čovek,

ali to hvalisanje

gušilo bi

više nego sav dim gostiju

u njegovoj čamotnoj kafani

nalik birtiji.

Često, dobro pripit,

svojski bi nas ispljuckao,

veličajući je

gotovo posle svake rečenice,

dok joj ne ispeva hvalospev.

Kafanica kod Gavre

štrčala je u elitnom kvartu,

naspram luksuznog hotela

u kom uglavnom odsedaju stranci.

Štrčala je kao tek pristigla

provincijalka,

pokušavajući da uskladi

svoje držanje sa damskim,

uvežbavajući graciozan korak,

usput kriveći štikle

na očigled znatiželjnih prolaznika,

spremnih na podsmeh,

pa i na zvižduk

ako taj čin isuviše potraje.

I tako vam kažem —

tek posle dva sata klackanja

između dve vatre:

Mineine ljubomore,

koju je onako ženski znala

da ospe,

preteći rastankom,

i njihovog balkanskog podbadanja

da sam papučar Sonja,

da mi je žena

natukla suknju na oči —

slegoh ramenima.

Jer sam ih voleo,

svakog na svoj način.

Ni kiša više nije tukla o prozor

kao maločas,

i ona kao da je radila

na mojoj dilemi.

Odlučih

da skoknem do kafanice,

pa kud puklo —

na jednu partiju šaha,

a možda dve, tri…

ma i ne brojim više.