Tiha zimska noć miriše na vino,
u senku Meseca osećaj se zbio;
tvoje hrabre korake poledica slama,
a ove moje drske obuzdava dama.
Naš dvorac iz bajke zatrpan je snegom,
nada bodri srca premorena begom;
zaškripaše kočije, rasteraše ptice,
naše bajne snove, sada lutalice.
Ah, ta luda ćutnja, potkovana strahom,
potpiruje želje dobrim starim Bahom;
razležu se note prekrasnim salonom,
a ti se, kô dete, igraš s balonom.
Salonke se drže s valcerom u taktu,
ne bi l’ me kô nekad prigrlio slatku;
haljina ocrtava svaki delić draži,
a tvoja se ruka u vazduhu traži.
Vatra u kaminu najedared buknu,
kad lovačka puška iz daljine puknu;
poskočih kô srna u okrilje tvoje,
tamo gde još živi dah ljubavi moje.
Snena zimska noć kô maca prede,
neke nove pahulje stazama se lede;
šapat čulnih usana poput kapi meda —
neka čudna sila odozgo nas gleda.
Poetesa: Nevenka Nelly Poerich
Нема коментара:
Постави коментар