Zamišljena, sama, zasedoh s tugom,
pa čavrljam svašta, tek onako uzgred,
zaboravim da je tu u službi bola
i da je noćas baš na mene red.
A Mesec se šunja oko mog prozora,
doušnik nečiji, a možda i tvoj.
U glavi mi odzvanja svaka tvoja reč
kô plehani zvončići kad ih drmne spoj.
Potegnem za čašom, s tugom pokucam,
kobajagi divim se njenom novom piru,
a ona me prozre, razodene celu,
onako sa stilom — u tvome maniru.
Sramežljivo se počnem oblačiti snom,
u panici štrpnem i neko reslo pesme.
Zavesa kô haljina, glas vetra me prenu,
obnaženu čežnjom da te vidi — ne sme.
Na okapni prozora ranjen golub hrama
kô da traži milost za let ispod duge.
Svako u svom filmu, dok nas Mesec snima,
komedijaš vašari da zabavi druge.
Pogurah se s vremenom, zamerih se strogo
što se sudbi udvaram baš svakim minutom,
što na ljubav čekamo skoro celi život,
pa zaokret ojačah mesečevim skutom.
Zaratih s tugom opako, žestoko,
ostrašćenih želja daljine nam vod.
Kô čudesan patuljak ispred nas se prosu,
od mesečine sazdan, ukaza se brod.
Ukrcah se na palubu, na mig oka tvog,
u kom se daljina sitnila u prah,
a srca su tajne razgovore plela,
od čije lepote ponesta nam dah.
Нема коментара:
Постави коментар