Zrela ljubav
Narednih dana Klaru je čekalo još puno obaveza u kući. Viktora je potisnula u neku od najskrivenijih ladica duše, sumnjičava da uopšte može nekoga voleti u sedmoj deceniji, u koju je tek zakoračila sa svojim prvim izdatim romanom. I on se nije oglašavao sve do jednog kasnog popodneva, kada je crkva u susednom selu slavila praznik.
U razgovoru je bio šarmantan, zavodnički raspoložen, ali i oprezan i uporan.
„Klara, hajde, dođi, biće to lepo organizovano slavlje u crkvi. Poslao bih mog prijatelja da te doveze.“
„Hvala lepo na pozivu, sve je to divno. Znate, pevala sam godinama u crkvenom horu Ružica na Kalemegdanu i teška srca ću vas odbiti. Nemojte se ljutiti… negde mi je i neprijatno, ne poznajem vas dovoljno, a ni vašeg prijatelja. Drugom prilikom ću se rado odazvati.“
„Zašto vam je neprijatno? Dođite, baš bi mi značilo“, navaljivao je Viktor.
„Žao mi je, ali moram da završim mnogo posla.“
Nije odustajao: „Hoćete onda u nedelju sa mnom u Kruševac na Balote? Mi Dalmatinci se tu okupimo, igramo našu igru sa loptama.“
„Hvala vam, ali i to moram odbiti“, reče Klara.
Odlagala je susret, jer se još nije bila navikla na blizinu muškarca. Samoća ju je izmenila. Deset godina bez prave bliskosti učinilo je da se ponekad oseća kao monahinja. A Viktor — pričao je, udvarao se, i ona je to osećala, iako se pravila da ne primećuje. Trebalo ga je samo podsetiti kada da dođe da ponovo pokosi dvorište.
Kako su se dogovorili, došao je nakon dva dana. Trudila se da mu pomogne oko košenja i grabljenja trave. Iako on to nije tražio, neka prijatna blizina je titrala među njima — toliko da je i mama Lilian to primetila.
„Jel’ vidiš, Viktore, koliko je vredna moja ćerka? Celu kuću je prevrnula! ‘Mama, nemoj ovo, mama, nemoj ono, ja ću.’ Ne da mi sud oprati!“
„Vidim, vidim… sve blista. A i ona blista, uprkos godinama. Baš lepu figuru ima“, dobaci Viktor zavodnički, a Klara se pravila da ne čuje.
„Zaljubio si se, izgleda!“ podbode ga Lilian.
„Mama, molim te!“ pobuni se Klara, neprijatno joj bi.
„Ma pričam ono što vidim“, reče majka.
Klara odmahnu glavom: „Ona samo čeka da neka ptica preleti, pa već snima film i bira glavne glumce.“
„Eno, kos tamo peva kod bunara! Kažu da je mužija ptica — možda nešto nagoveštava!“
„Nagoveštava, nagoveštava, nego šta!“ prihvati Lilian, uvek spremna za ljubavne priče. Ulazila je u devetu deceniju, ali se nije dala — na Facebooku stalno, sedi na tremu pod vinjagom, živa kao varnica.
„Mama, u koga si se sad ti zaljubila?“ zadirkivala je Klara.
„Ja sam uvek zaljubljena! A vas dvoje?“
„Lepo vreme je pred nama, gospođo“, ubaci se Viktor.
„Ma koje vreme, deco? Vreme leti! Koristite svaki trenutak. Satkan, ljubavlju! Voleti je najlepše na svetu!“
„U pravu ste“, reče Viktor i zagleda se u Klarine zelene oči, koje zasijaše kao mačje, presrećući njegov pogled istovetne boje.
Trava se povijala pod njihovim lakim koracima, kao da ih sudbina vodi istim putem. I ipak, izgledalo je da Viktora nešto tišti — nešto duboko skriveno. Klara zapravo ništa nije znala o njemu. Rešila je da sledeći put bude otvorenija.
Nebo se mrštilo, munje sevnuše, a naredna dva dana bila su teška i mračna — kao i nabori na Klarinom čelu. Misli su je nosile na sve one događaje poslednjih godina koji su je ljutili i gasili u njoj veru u ljubav.
Imala je brak sa Stankom. Posle njega tri ozbiljne veze. Ali nikoga nije volela onako kako je želela.
A Viktor? Sama pomisao na njega razvedravala joj je lice, razvlačila joj srcolike osmehe.
„Ah, koliko mi se sviđa taj čovek“, šapnu sama sebi. „Udala bih se za njega… ali iz one prave ljubavi. Da živimo do kraja.“
Zastala je, pa tiše dodala:
„Ali… da li bi on, tako slobodoljubiv i dalek čak i samome sebi… želeo isto?“
Нема коментара:
Постави коментар