Dok sumrak prekriva grad, zamišljen sedim za kuhinjskim stolom oslanjajući jednom rukom glavu, a drugom vrteći čašu sa izmakom godine tog prokletog čina od kog ne uspevam da se otisnem u mirniju luku zadugo. Grešnik i gde bi zadugo utekao od proganjanja savesti. Prevario sam voljenu ženu, svoju princezu, što je nisam razumeo dok mi je objašnjavala ponekad čak i grubo, da treba da se trgnem, da radim, da ona ne može ceo teret braka da nosi na svojim nejakim plećima. A i kako sam moga da je tad razumem kad je ona u mojim pogledima ostavljala drugačiji utisak, i pored onižeg rasta, savršene figure, po svom stamenom odvažnom držanju i izričitom stavu. Odavala je utisak jake nesalomive prodorne žene poput majke koju sam do juče, kao klinac jedinac držao za suknju, puštajući da me vodi uz poneku ćušku kad god bi napravio neku detinju glupost. Priznajem, jesam, Mešao sam lončiće, na peskovitoj obali imaginarijuma po protokolu sudbine koju sad uz svaku češicu više najstrašnije proklinjem, sve dok nisam kao kakav očajnik žestoko udario glavom o kormilo broda. Upravljao sam njime kao tobože iskusan kapetan, dok me moja ludost nije nasukala na izazov kojom zapravo sama strast kormila. Zaludjen klinkom nisam shvatao težinu plovidbe koja može da proizvede toliko mučnine i bola kod svih troje. Na trenutke u ušima mi je tutnjalo pitanje, Koga da žalim nas ili nju, kada svo troje tonemo dnu .
Sa ukrcavanjem moje supruge poput morske vučice, na taj ukleti brod, i vetrovi su postajali sve burniji čineći i morske talase da sve mahnitije tuku o naše grešne obale nemilice rušeći sve te kule od peska, koje smo ja i moja ljubavnica zidali nadajući se nečemu tamo što nema perspektivu. Počeo sam shvatati tek kada mi se moja žena počela svakodnevno crtati pred očima s parolom, Ti si moj muž. Kako si mogao da mi to učiniš , kako, kako. Sludjen nisam imao odgovor ni samom sebi i pored upinjanja, Osim onog otrcanog klinačkog koje bi davao svojoj mami kad bi nešto zgrešio, kriv sam, pogrešio sam, izvini. Ali kao da to nije čula od najezde pitanja na kojima se sedlalo to ubitačno zbogom i od nje i od ljubavnice. Obe su se uskostrešile na moju nemost potpirenu strahom od ishoda koji sam u tom času na horizontu s radjanjem sunca tek nazirao. Hajde, Reci zašto, razložno, pošteno, i dalje su insistirale prevarene i obmanute mojom slikom muškarca koja se sve više krivila do pucanja u njihovim besom zgranutim očima. Siktale su naizmenično do pesničenja dok sam se ja postavljao kao džak za boks u želji da im bar donekle olakšam osećanja koja su ih razdirala. I mene su do alergijskih ospica koje su se vidno crtale po mom telu, kao moje žvrljotine dok sam nešto piskarao po nedužnom papiru bežanjem od stvarnosti i suočavanja sa istinom. Još negde od venčanja, zbog stalnih poslovnih putovanja, i učestalijeg žaljenja na umor posumnjao sam da me moja žena iskreno voli i da je sve bila farsa, sve do onog dana kada mi ja na glas pred svima rekla Volim te.
Hladan tuš!... Trežnjenje.. potrajalo je i dalje joj nisam upotpunosti odgovarao na ono udarno pitanje Kako si mogao,... i na sva druga kojim bi me potkačila kad god bi ugrabila prolaz do mog blindiranog srca. Otključavala ga je kad god joj se prohte jer, je ključ bio u njenim rukama, još od prvog dana našeg zabavljanja, kad sam opčinjen našom ljubavlju bio spreman da za nju i život dam ako zatreba . Par godina kasnije našu ljubav smo krunisali, čak s dva braka gradjanskim i crkvenim. Polagala je svo pravo kao moja zakonita žena, i nisam imao nikakvog prava da se ljutim na nju. Ljutio sam se na samog sebe što sam joj takvo poniženje priredio, a opet sam izvrdavao objašnjenje iako mi je bilo na vrh jezika kao škorpinoska žaoka koja nas je dodatno trovala pretnjom okončanja svega što smo gradili godinama..
I ne zadugo brod se nasukao, posledice hira se nisu mogle izbeći. Ljubavnici sam okrenuo leđa a moja supruga meni, Čim smo se dočepali tla. Nada da će moja voljena supruga uslišiti moje iskreno pokajanje, odzvonilo je razvodom gradjanskog braka. Spustili smo svoje potpise na tu pravnu proceduru, ali na srce nikako. Videlo se to u našim očima iz aviona iako je revnosno zahtevala okončanje .. Poigravala se sa mnom kao mačka sa mišem. Pristao sam i na pipirevku samo da budemo kao pre. Ostao je crkveni brak kao poslednji tračak nade da će nas izmiriti ta naša velika ljubav koju je izlila i u knjigu Moj Potpis koju je napisala. Mislio sam da će sve to nadvisiti bezuslovnom ljubavlju majke koju ni jedan greh ne može da pobije i poništi. Pokušavao sam da joj se približim da je uverim u sve ono što je ranije verovala dok smo bili jedno, ali sve se završavlao svadjom i guranjem od sebe.. Nakon godinu dana pao je i drugi potpis okončanje crkvenog braka . Bio sam utučen skrhan obeznadjen, kao sada za ovim kuhinjskim stolom. Pored toliko žena koje su mi se nametljivo udvarale, nisam video ni jednu drugu ženu pored sebe, koja zna da me u svemu prati. Ostala mi je samo uteha i srljanje. Odlučio sam se za utehu, ali dokad ni sam ne znam. Kažu da samo jednom čovek voli, a ja sam voleo moju Kristinu i dalje je volim,. ... S vremena na vreme obuzme me žal kad god se ovako osvrnem na sve što nam je život priredio, jer više je bilo lepih trenutaka nego onih loših prozaičnih koji svaki brak zna da priredi, ubijajući monotoniju.
I dok sada tako zamišljen nad čašom sudbine sedim u tišini doma koji nije ni nalik našem punom ljubavi i pored nesuglasica koje su nas na momente spajale i razdvajale, Savest me danonoćno, peče i razjeda...Evo i sada stoji iznad moje glave kao ona nekih naših loših dana, čeprkajući po mojoj podsvesti malo malo lupajući mi čvrge da se dozovem pameti da iznadjem najprecizniji hiruški rez koji bi zalečio njeno povredjeno srce. Ostajemi samo da se nadam da će mi kad-tad oprostiti.
astrolog i pisac
Nevenka Jovanović
Nelly Poerich
sva prava zadržana
Нема коментара:
Постави коментар