Avgustovska noćna promenada dok ja leškarim budna sa knjigom s mukom preskačući svaku zvonkiju rečenicu pa i reč koja bi se na keca usaglasila sa mojim još ranjivim srcem da mu oprostim da se pomirimo. Ali kako kako to poniženje da olako progutam i pelin bi mi bio sladji. opet se po mojoj sobi šunja onaj isti bol koji razdire i srce i dušu i svaki deo tela, pobeći kuda kad uvek sazna moju adresu ..Umori to bežanje i preskakanje lastiša u nedogled, Ha Voleo me je i sad me voli, umire za mnom kao ja za njim..e moj slepče kako si mogao da nam to učiniš, da se ukrcaš na taj prokleti brod za koji si znao još prve grešne noći da će se kad tad nasukati i potopiti sve ono što smo sanjali s ljubavlju, našu decu, naš dom našu starost našu bajku.
Treptaj stare bakine lampe na tren minu i zapose me strahom koji širom raskrili moje zenice u kom se najednom stvori on moja ljubav moj muž ogledjući se kao kakav pokunjeni begunac sa sve prtljagom koještarija pokupljenih uzgred.. Ne uzmičem, puštam ga da se povija do zadnjeg kičmenog pršljena da se klanja, bogohulnik našeg crkvenog venčanja. Gnušanjem pobih strah koji mi se petljao izmedju trepavica, kao crna udovica . Ciknuh razrogačenih očiju, Ne kleči molitvu koju ne znaš. Osorno ga potapajući suzama koje grunuše kao onda kad smo se truckali na brodu do mučnine i povračanja. Čas ona, čas ja, na doku sudbine s šakom na čelu. Dok si se ti tezgao u dubiozi sa srcem, kao sa jabukama krušakama na pijaci, a ona mi se vrzmala kao kakvo baksuzno izgubljeno crno mače na putu do tvog blindiranog srca od kog sam ja jedina imala ključ...
Balavica Klinka, u trezvenijim momentima govorila bih sebi krišom u nedra, a njemu tupanu vikah na sav glas da se mane ludosti koju samo strast zna da proizvede tim svojim besramnim alatkama. Doprla bih mu do pameti kad se dovlačio na prag moje ucveljene duše pokajnički, ali ne zadugo. Čim bi zamakla za neko labilnije ćoše sećanja, divljao bi i rzao kao pomahnitali konj. Šta sam trebala da te kao kaubojka sedlam na očigled sveta na palubi broda. Ne mili moj prepustila sam te tvojim lutkama na koje uvek računaš dok ja svetom letim. Lepši mi je pogled odozgo veruj. Krma broda mi je došla života, da tog života koji sam sa tobom gradila.
Šta me sad gledaš idi idi sad si slobodan, idi kod te tvoje nove lutke sa kojom se kačiš svuda..Ah da oprosti sad, tek sam te sad razumela imaš problem sa blindiranim srcem, Došao si po ključ, ah kako se nisam toga setila, a ni ti da ga jedinom moja ruka otključava. Eto džaba si dolazio, ponižavao, klečao.. Ali dobro sve je za ljude, dodji opet ali kada savršeno naučiš klečati molitvu ispred žene koju voliš, ako i to nisi pri nekom jačem kasu mahnit zaboravio.
Hajde kas da ne izgubiš kondiciju, a ja ovo malo sna koji mi je preostao. Pih koja napast od čoveka, samo da mi opet ne ušeta u san da me vucne onako svojski kako to ljubav samo zna. Tras Vratima, samo da nije šakom o zid..
Mesec nikako da odmakne od mog ružičastog prozora radoznalo zvireći u moje sklupčano negližeom obljubljeno telo na bračnom krevetu i satenskim čaršavom. Koji bezočni nasrtljivac, promrmljah hvatajući se u koštac sa raskomadanim snovima i sudbinom i njenim špilovima karata koje kao kakva strastvena kockarka s osmehom meša pa i onda kada pogreši praveći se luda svaljujući krivicu na nas, na našu slobodnu volju. Zašto je baš kod nas morala da loše promešala karte, zašto zašto zašto zašto to prokletstvo po ženskoj liniji, zašto to prokleto zašto da me uspavljuje pored njega živog. Bes me obuze i uspravi do jako stisnutih zuba i stisnutih šaka te ga izlih po nedužnom dušeku izbijajući ga do poslednje prašinke razloga. Knjiga s ruba kreveta poskoči i skliznu poljubivši pod. I ja padam na stranu kreveta na kom je on moje uzglavlje spavao. Provlačim ruke kroz znojem orošenu kosu na grudima stežući ključ od njegovog srca jer znam da će sudbina shvatiti grešku i iz drugog puta dobro promešati karte. Jer Neraskidivo je neraskidivo.
astrolog i pisac
Nevenka Jovanović
Nelly Poerich
sva prava zadržana
Нема коментара:
Постави коментар