Šta me to navodi da ti se podam,
Onako, usput, kad bi se sreli
I da je ljubav gde joj je mesto,
U svemu do sad što nismo smeli.
Zapitah godine, izvrgnuh ruglu
sve ono lepo što čini dvoje
sapinjem o jablan preteklu nadu,
da sunce spustim u oči svoje.
Naglasak daješ, krilatiš reči
samo da ne bude obična priča
Izvlačiš slogan iz svake jače
na bol se prsiš zamahom biča.
Rasteruješ sumnju ili je praviš,
ciničan i šaljiv u isto vreme
Odmahneš glavom, prigrliš sebi
iznova baciš ljubavi seme.
Možda proklija jednom za svagda,
Šapuću poljupci po nagoj želji,
plode ih ruke slašću bez premca
Drvo života u nama zreli.
Stojiš sa srećom u istoj ravni,
stamenim korakom mnogi bi lečak
vetar s splanine opasno preti
al ti si prekaljen još kao dečak.
Poetesa Nelly Poerich
pesma iz knjige pesama /Zapitah godine/
Sva prava zadržana
strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljanje na druge kanale
Нема коментара:
Постави коментар