SAMO DA ME NE IZDA STRPLJENJE/ poezija Nelly Poerich

Grad utihnuo snom,

samo se Vetar dokoličar prikrada s reke, 

začikavajući grane tek procvale lipe,

Leluja zavesa noći,

soba se skupila u kutijicu strepnje

odakle moj prikovan pogled 

olako zaveden opsenom Meseca mlađaka
, zviri obećanjem tvojim potpiren

da ćeš mi lak san ubrzo podariti..

Želim,
 prošaptah, kao lakoverni devojčurak,

Ah,
 samo da me ne izda strpljenje...

Grčevito prstima ga stežem

kao razmahan jorgan nauljen mirisnim notama lavande...

Tajac ...
i vetar se primirio, očito uozbiljio ...

Samo se srce opire svojim gromoglasnim otkucajima

otpočinjemo dijalog... 

a san nas onako iz prikrajka tmuše promatra...
 Ne sluša me ludo,
A ni ja njega dok mi probija bubne opne...

Nastavljam se sama sa sobom, piljeći u raskrilenu zavesu, 

dok mi se san petlja o trepavice.. 

Ali to samotno ćutanje naše ne jenjava,
 uprkos nadi....
 Daljina me cinično zadeva prolaznim zahuktavanjem vozova

i stanicom na kojoj si zalutao zaveden senama nekakve prošlosti

a kojoj ni sad ne znaš gde joj je mesto i kuda bi s njom....

Glava ko olovo teška pada na perjani jastuk, 

jutro mi uvek razbistri misli,
 razmišljaću sutra,
odbrusih noći..... 

Samo da me strpljenje ne izda...

autor Nevenka Jovanović

sva prava zadržana / zabranjeno svako kopiranje i postavljanje na druge kanale

Nelly Poerich Nelly Poerich