Često je meni svraćala Ana,
lepša od sunca, prolećnih dana,
noseću uvek nešto u ruci
tražeći ljubav u mojoj muci.
Bila je gorda na svoju pažnju,
da bih joj išta sem hvala reko
gospodski beše, paženo dete
na njoj sve toplo, fino i meko.
Često se znala nećkati stidom
i kad joj sendvič ponudim gladnoj,
džeparac imah tek da se skrpim
nikad ko tad se ne žalih staroj.
Bunila me nekim pričama raznim,
na peron svake pristajah zadnji,
ko zadlji vagon teretnog voza
koji pijance vozi po kazni.
"Mlada je, neka": praštah joj mišlju,
a samo dve joj godine bežah
tutnjaše sati pogledima nežnim
a ja se slepac nehteh da ženih.
Vozovi kasne ko toga dana
Stižeš li najzad, najdraža Ana
Onako lepa, otmena, važna
ljubavi moja do groba snažna.
pesma iz knjige pesama /Zapitah godine/
Sva prava zadržana
strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljanje na druge kanale
Нема коментара:
Постави коментар