RECENZIJA
Isidora
Bjelica
ONA KOJU VALJA SLUŠATI je roman retko zanimljive
dramaturgije koji daje odgovore na pitanja psihologije i ontologije savremene
žene. Njenih strepnji, nada, ega, ljubavi, ambicija…
Neli je stvorila nju ejdž Mirjam zaplet toliko
prijemčive ne samo svojim briljantnim dijalozima već i likovima koji
funkcionišu kao paradigme ovog novog sveta u kome se nalazimo u kome se
prepliću arhetipski odnosi ali i nove informacijske dimenzije muško ženskih
odnosa.
Koliko žena ostaje žena, koliko je menja
karijera, ambicija, ljubav, okolnosti brzine života…
Šta su htenja i snovi današnje dvadest devetogodišnjakinje
postaje univerzalna priča u kojoj se prepoznaje svako biće zagubljeno u triviji
stvarnosti i daljini sopstvenih iluzija…
Posebnu vrednost ovom romanu daje neočekivano
izbegavanje svih stereotipa iako nam se čini da pratimo jednu dobro poznatu priču svakim pasusom shvatamo koliko je
nepoznatog u poznatom, neobičnog u običnom pa čak spisateljica nema ni strah od
hepi enda koji ovde poprima jednu potpuno novu dimenziju…
Leksika, dramaturška dinamika, dijalog, opisi
likova sve je to sačinjeno na jedan veoma delikatan i nepretenciozan način koji
čitaoca uvlači u ovaj čudesni mikrokosmos života jedne mlade žene….
Roman tako u skladu sa Jausovom tezom estetike
recepcije može se čitati višedimenzionalno, zavisno ko šta očekuje i može da
vidi…Kao uzbudljiva priča o ljubavi i sazrevanju, novinarstvu, ambicijama i
smislu i impostaciji mlade žene u savremenom društvu koje boluje od svih starih
atavizama ali i kao post post moderna slagalica koja nam kroz jake emocije daje
novi ram otudjenog društva.
Ona koju je valjalo slušati postavlja se kao
ultimativni roman nove generacije žena koja će svaka pronaći svoju tačku
anagnorizma, bilo da se ona ostvaruje preko emocija, kognicije ili same
dramturgije…
O samoj preciznosti vodjenja radnje i likova
govori jasna predstava da se roman može gotovo automatski transponovati u
seriju ili film sa onim istim neodoljivim potencijalom oslobodjene ženskosti sa
kojim je to nekada virtuozno činila omiljena Mirjam…
Okolnosti, moral, svest sve je to danas drugačije
ali ne i ona kvintesencija ženskosti koja uvek iznova sanja svoj romantični san
bez koga se oseća neostvarenom ma kako da je uspešna.
Roman koji se voli i kojem se ponovo vraća
Beograd, 20.09.2017
Siže Romana
Sara
Skitnja je dvadesetdevetogodišnja novinarka urednica ženskog časopisa “Dama sa Stilom“. Njenu ambiciju,
alegorično oslikavaju i njene dragocene štikle, koje je pri svakom kuckanju
opominju i upozoravaju da zadugo ne odstupi od koda normalnosti, i pored
ružičastih naočara, dok se čvrsto drži riskantnih stepnika pri uspinjanju na
društvenu lestvicu uspeha. Zadojena ljubavlju, Sara, kao profi -borac, hrabro
staje na stranu istine i pravde, otvoreno prkoseći vremenu koje je u
raskoraku.
Kroz niz originalnih rubrika dotiče se mnogih
tema, vrcajući savetima. Kad joj ponestane odgovora na tajnovitom životnom
putu, novog vremena gde kompjuterizacija
ima sve veći primat, traži ih i u
zvezdama.
U
potrazi za pravom, iskrenom ljubavlju, njen ljubavni život je pun dramatičnih obrta . Ulazi u raznorazne zaplete pri kojim su barometri,
tuge, očaja i svake ružne pojave, njene
tri veštice, tri krpene lutke koje “žive“ u njenoj kući. Taj njen bajkovit
pogled na svet je izdvaja i čuva od surove
realnosti, sa kojom se suočava i maestralno nosi.
U trenucima osame iz njene preosetljivosti
izranja poetičnost koju pretače u stihove pišući poeziju.
Sarina
omiljena parola je “Istina na na tronu pravde”...
Ljubav zbunjivo posustaje, pred dugim tipkanjem magičnih dugmića, neumorne tastature, hladnokrvnog kompjutera, opažajući samo ona srca koja napaja krvotokom. Ogoljena žutom štampom, kao kakva prostitutka, zazire od svakog bahatijeg mračnijeg ugla ili pločnika, pa i od tog ubitačnog čvrkanja , uvek na meti gadnih virusa.
I kad bi se u iscrpnom naporu odupirala pohotnim sladostrasnim užicima, da sačuva svoje dostojanstvo, neki bi je dokačio, onako s leđa, klošarski. Zaražena sistemom, gordila bi se poput čelične lady, pokazujući i pesnice ako ustreba. Ali bi ubrzo prozvana od Vaseljne, posustala u toj borbi sa vetrenjačom, i pala u postelju neuništive negovateljice Nade.
Okrepljena njenim čarobnim napicima, iznova se pridiže, i nastavi da sledi puteve svog plemenitog srca, i onda kad je dokači strepnja od granica, nekih novih daljina. I sad je pri zalasku Sunca, naglo prikoči Carinica Tuga, kao da je najokorelija krijumčarka droge, te opet neodlučno zasta, kršeći svoje lepo izvajane, duge prste umetnice. Bol se poneo izrugavanjem, preturajući po njenim elegantnim koferima ukrašenim zlatnim rubovima i drškama.... Ljubav se najednom okuraži normalnošću koja se najviše čuje i najduže traje. Otresito štiklama probode tog dosadnog obada, koji se obadao oko njenog damskog šešira. A Tugu oduva taman toliko, koliko da joj utekne u pravcu lastinog repa.
“Moram požuriti, pre nego dva suprostavljena veka krenu da raspinju kazaljke do bestraga” , - bodrila je sebe naglas ta poželjna, naočita ratnica “ Romantika se drži na slamci spasa, u strahu da zauvek ne potone. Anđeoski ribari zatajili, da je bar oni spasu nekim veštijim zamahom božje udice”.
Sitni sati su se sve bezvoljnije ukrcavali u turbolentni voz vremena u kome je umetnost lepote i preživljavanja za većinu postala misaona imenica. Samo bi njegovu halabuku i drske zvižduke ispratio, odvažni lavež pasa i nehajni vetar sudbine....
Нема коментара:
Постави коментар