PLAVA HALJINA
autor: Nelly Poerich
U našim noćima napisah roman,
koji bi svi rado čitati hteli.
Al’ sudba, izdavač, tvrdo se drži,
tek nagoveštaj poneki deli.
I ti bi da štrpneš delića tog dela,
kad god ti prkosno okrenem glavu.
I taman ti ruka da listom krene –
na glavu ti bacim haljinu plavu.
Da, onu istu što sve još pamti:
lude koktele, poljupce, suze,
Petrov klavir u dnu salona,
i onu svađu zbog njene bluze.
Sad ti je smešno, a meni ponekad,
kad mi se sreća učini većom.
Pa tiho ti priđem, k’o mačka s leđa,
potpirim želju plamenom svećom.
Ostavi roman – nije još vreme.
Od svih muških likova glavni si ti.
Ostali, sporedni, bledi prolaznici,
čast im je sa mnom i kafu piti.
Ne, nisam nevažna, kako ti misliš,
zdravo se nosim sa svojim duhom.
Al’ tvoja sujeta probija plafon,
pa često se boriš i sa sopstvenim sluhom.
Opet se praviš da nisi čuo,
otimaš roman iz mojih ruku.
Al’ tu nema ništa što bi nam sutra
šlagvort dalo za staru bruku.
Grofica stiže sa belom pudlom,
pudrijera zlatna, muštikla blista.
Zaklanja lice, krišom ti maše,
na njen mig čekaš — srce ti ista.
A ja? Svirala sam noćnu sonatu,
dirala dirke notama nežnim.
Dok si ti merio tuđi otkucaj sata,
ja sam u sebi krila san večni.
Sjajan je roman, tuge ga hvale,
al’ ipak ga pišem u lepšem svetlu.
Jer srce noću najlepše zatreperi,
kad navru sećanja uz pesmu setnu.
Нема коментара:
Постави коментар