ONAKO GOSPODSKI Autor: Nelly Poerich

 

ONAKO GOSPODSKI

Autor: Nelly Poerich

Pokloni mi ljubav, pažnju, poštovanje,

onako gospodski, kako ti umeš.

A ja ću tebi zauzvrat — život,

kad god me od srca iskreno uzmeš.

Spusti se željom u bunar tajni,

bezbedno, lako — jer sad su tvoje.

Sve ono loše baci u vodu,

nije ni važno ko krivac koje.

Strasniju ljubav imali nismo —

još vatra prži dodir nam svaki.

Mazno me osloni o snažne grudi,

moramo biti i nadalje jaki.

Godine nekad zature snove

po nalogu sudbine ili inata.

Ma šta god bilo, pazimo sada,

kad nam je blagodet sreće data.

Voli me, voli, dušu razgoli,

neka nam srca razgovor vode.

I kad se bolne dokače teme,

u suzi će naći prolaz do zgode.

TIHA ZIMSKA NOĆ Autor: Nelly Poerich

 

TIHA ZIMSKA NOĆ

Autor: Nelly Poerich

Tiha zimska noć miriše na vino,

u senku meseca osećanje zbio.

Tvoje hrabre korake poledica slama,

a ove moje drske obuzdava dama.

Naš dvorac iz bajke zatrpan je snegom,

nada bodri srca premorena begom.

Zaškripaše kočije, rasteraše ptice,

naše bajne snove sada – lutalice.

Ah, ta luda ćutnja, potkovana strahom,

potpiruje želje dobrim starim Bahom.

Razležu se note prekrasnim salonom,

a ti, kao dete, igraš se balonom.

Salonke se viju s valcerom u taktu,

da bi me, kô nekad, prigrlio slatku.

Haljina ocrtava svaki delić draži,

a tvoja se ruka u vazduhu traži.

Vatra u kaminu najednom buknu,

kad lovačka puška iz daljine puknu.

Poskočih kô srna u okrilje tvoje,

tamo gde još živi dah ljubavi moje.

Snena zimska noć k’o maca prede,

nove se pahulje niz staze lede.

Šapat čulnih usana, poput kapi meda,

neka čudna sila odozgo nas gleda.

Silent Winter Night

Author: Nelly Poerich

A silent winter night smells faintly of wine,
into the moon’s shadow my feeling does twine.
Your brave steps falter, the ice makes you fall,
while mine, so defiant, her grace will enthrall.

Our castle of dreams lies buried in snow,
yet hope still whispers to hearts worn and slow.
Carriages creak, scattering the birds,
our wondrous dreams wander, like runaway words.

Ah, that mad silence, shod with fear,
fans hidden longing with Bach I hold dear.
Notes are unfolding, the salon they fill,
and you, like a child, play with a quill.

My satin heels follow the waltz’s embrace,
as once you held me, so tender, with grace.
The blue dress traces each curve that it knows,
while your seeking hand in the twilight flows.

The fire in the hearth flares up with might,
as a hunter’s gun cracks the faraway night.
I leap like a doe into your embrace,
where still lives the breath of my heart’s secret place.

The dreamy winter night purrs like a cat,
new snowflakes silver the paths where we sat.
The whisper of lips, like honey they stream,
and some higher power watches our dream.

ZAPITAH GODINE autor: Nelly Poerich

 

ZAPITAH GODINE

autor: Nelly Poerich

Šta me to navodi da ti se podam,

onako usput, kad bismo se sreli,

da ljubav bude gde joj je mesto,

u svemu do sad što nismo smeli.

Zapitah godine, izvrgnuh ruglu

sve ono lepo što čini dvoje,

sapinjem o jablan preteklu nadu,

da sunce spustim u oči svoje.

Naglasak daješ, krilatiš reči,

samo da ne bude obična priča.

Izvlačiš slogan iz svake jače,

na bol se prsiš zamahom biča.

Rasteruješ sumnju – ili je praviš,

ciničan i šaljiv u isto vreme.

Odmahneš glavom, prigrliš sebi,

iznova baciš ljubavi seme.

Možda proklija jednom za svagda,

šapuću poljupci po nagoj želji.

Plode ih ruke slašću bez premca,

drvo života u nama zreli.

Stojiš sa srećom u istoj ravni,

stamenim korakom mnogi bi lečak.

Vetar s planine opasno preti,

al’ ti si prekalen još kao dečak.

PLAVA HALJINA autor: Nelly Poerich- Nagrađena pesma

 

PLAVA HALJINA

autor: Nelly Poerich

U našim noćima napisah roman,

koji bi svi rado čitati hteli.

Al’ sudba, izdavač, tvrdo se drži,

tek nagoveštaj poneki deli.

I ti bi da štrpneš delića tog dela,

kad god ti prkosno okrenem glavu.

I taman ti ruka da listom krene –

na glavu ti bacim haljinu plavu.

Da, onu istu što sve još pamti:

lude koktele, poljupce, suze,

Petrov klavir u dnu salona,

i onu svađu zbog njene bluze.

Sad ti je smešno, a meni ponekad,

kad mi se sreća učini većom.

Pa tiho ti priđem, k’o mačka s leđa,

potpirim želju plamenom svećom.

Ostavi roman – nije još vreme.

Od svih muških likova glavni si ti.

Ostali, sporedni, bledi prolaznici,

čast im je sa mnom i kafu piti.

Ne, nisam nevažna, kako ti misliš,

zdravo se nosim sa svojim duhom.

Al’ tvoja sujeta probija plafon,

pa često se boriš i sa sopstvenim sluhom.

Opet se praviš da nisi čuo,

otimaš roman iz mojih ruku.

Al’ tu nema ništa što bi nam sutra

šlagvort dalo za staru bruku.

Grofica stiže sa belom pudlom,

pudrijera zlatna, muštikla blista.

Zaklanja lice, krišom ti maše,

na njen mig čekaš — srce ti ista.

A ja? Svirala sam noćnu sonatu,

dirala dirke notama nežnim.

Dok si ti merio tuđi otkucaj sata,

ja sam u sebi krila san večni.

Sjajan je roman, tuge ga hvale,

al’ ipak ga pišem u lepšem svetlu.

Jer srce noću najlepše zatreperi,

kad navru sećanja uz pesmu setnu.