Tog lepog oktobarskog dana, nisam je odmah prepoznala.
Bila je tiha i
nenametljiva. Nije stizala sa vatrometom ni sa oslobađanjem. Nije mirisala na
ludilo, nego na mirnu jesen, bez daška vetra, kad se uputiš u šetnju po opalom
suvom lišću. Na kafu u tišini potkorvlja
dok listaš stare uspomene, i slike u požutelim albumima. Na dodir u prolazu. Na
poruku koja ne pita „gde si i s kim si“, već kaže „evo mislim na tebe.“
Zrela ljubav ne nosi cipele od laka
sa visokim potpeticama. Ona hoda bosonoga po sećanjima, po ranama i ne boji se
ničeg što bi je iznenadilo. Zrela ljubav ne traži savršenstvo. Već istinu. Ne
glumi bliskost. Već se javlja kad je teško. Ne obećava mesec, kule i gradove. Već
ti donese ćebe kad ti je hladno.
Ona te ne menja. Ona te gleda, i kaže“ Dobra si, ovakva, baš ovakva.“
U zrelu ljubav
stižeš kada prestaneš da trčiš za priznanjima. Kad više ne čekaš da te neko „upotpuni“.
Kad shvatiš da možeš i sama- ali nećeš. Ne zato što moraš nego što želiš. Želiš
ruke, koje znaju gde boli. Želiš reč koja ne rani. Već leči.
On nije bio prvi
moj pogled, ni prva strast. Ali je bio prvi koji me je naterao da se
preispitujem. Prvi koji me zagrlio i kad sam ćutala. Prvi koji je znao da je „volim
te“ često skriveno u:
„Jesi li jeo?“
„Stigla si kući?“
„Dati nađem onu
tvoju pesmu“
Zrela ljubav ne
mari vreme. Ne prati šta je ko rekao. Ne čuva račune. Čuva tebe.
Sada znam- ona
dolazi kad si prestala da tražiš dramu. Kada si izabrala sebe. I u tom trenutku
neko te je izabrao baš zato.
