Kasni letnji sumrak se uveliko spuštao ulicama Beograda kad smo krenuli na otvaranje restorana. Markov beli Bmw-e se caklio gotovo kao njegove zagonetne crne oči kad bi me pogledale motreći moje ljubopitljive, začuđene. Cela atmosfera mi je delovala obećavajuće dok smo se lagano približavali restoranu. Naš izlazak iz kola uz Markovo kašljucanje i uljudno, Dobro veče, kako ste? je dočekano Adamovim pomnim snimanjem kamere i škljocanjem fotoaparata.
Najednom me je obuzelo neopisivo uzbuđenje , da sam na moment hodala poput Alise u zemlji čuda. Išla sam za njim kao omamljena klinka, zapitkujući
-Šta vi snimate? Šta vi snimate.. Ali odgovor je ostao da lebdi. Marko se samo smeškao, uzeo me za ruke i poveo tamo gde je srce odavno potajno želelo.
-Ćao svima! rekoh i na trećem koraku povikah- Aaa... pred prizorom kao iz bajke, naše bajke, od koje sam svom silinom sreće zanemela prekrivši obema rukama usne, a Marko je ponosno izgovorio,
- To je taj naš trenutak, a...Luna, dok sam je nemo posmatrla taj zadivljujuće okićen prostor, a onda je klekao ispred mene sa kutijicom u kojoj je sijao verenički prsten. ...Zatečena tom količinom sreće i dalje nisam skidala ruke s usana uz neke neprikladne reči tipa, ne mogu, ne znam .... kojima nije tu bilo mesto.
-Ništa, je l hoće neko možda , Marko je pokušao da me dozove šalom pružajući presten prema ljudima koji su uživali u našem svečanom činu. A onda se nasmejao ustao i zagrlio me tako zbunjenu srećom da me dozove istini koja mi je do tada izgledala jako daleko do zvezda, a možda i dalje. Ali izgleda su te večeri delovale složno da me iznenade ispunjenjem želje i onog sna sa našeg tajnog mesta.
-Jel moguće, je l moguće ponavljala sam dok me Marko pitao
-Čekaj, je l hoćeš ti da uzmeš ovo i li da ga ja bacim,.. misleći na verenički prsten, šalio se i dalje Marko, gde sam istog trena uzela prsten, uz reč fantastično, fantastično.Svi su se nasemjali kada je Marko nešto dobacio poput generalne probe, ček, ček i ponovo klekao uzevši kutiju s prstenom , a ja sam i dalje mrmljala nebuloze ...
-Ne mogu nije mi dobro...a onda jao kako sam... uzbuđena,
-Hoćeš li da se udaš za mene, povika Marko, a ja sam samo klimala glavom...a onda je došlo i to končano,
Naravno da hoću.
Uzbuđenje me je skorz na skroz obujmilo da nisam znala ni kako da se ponašam ni šta da kažem... Shvatila sam kasnije kada sam odgledala klip Naša Bajka koju je Marko postavio na našem kanal Sikter Tube... ali nema veze tako je to kada vas sreća zapljusne oduzme vam dah da naprosto zadrhtite i zanemite .
Onda sam ja njega jako zagrlila da me je odigao od poda od one grozne stvarnosti koju sam proživela na Markove oči, oči koje će mi kasnije značiti više no ijedne na svetu, oči kroz koje ću kasnije posmatrati život i sve što ga čini, početi gledati sve nekako drugačije, lepše. Ali to je sve život,... u svojoj podeli sudbinskih karata nekada zna i da loše promeša Hm Možda što se zovem Luna u prevodu Mesec, koji verovatno zna da opseni i prevari sudbinu kad igraju neku partiju karata u smeni sa Suncem, ah Dan i Noć Noć i Dan postoji i cvet , hm miris se prostire od nekud iz sećanja, s prozora naše mama Nede .. Vucnuše me razmolika sećanje na tren, neka lepa pozdravih, ali ona ružna brzo odgurnuh laktom .i povikah Marku
-Tresem se sva, povikah pa se okrenuh ka svim prisutnim gostima
- ja ništa ne vidim da znate sada povikah, a oni su netremice pomno pratili i dalje naš svečan čin veridbe
-Ni meni nije svejedno, reče i Marko, stavljajući mi verenički prsten ruku..uz konstataciju
-i veličina ti je dobra
A ja s oduševljenjem ne skidajući pogled sa prstena povikah
-Savršena, savršena
E sad si moja gotovo, ćao!- povika i Marko a ja sa istom mišlju E sad si moj gotovo ćao, ponovo padoh u njegovoj zagrljaj obglivši ga i rukama i nogama kompenzirajući te reči. Kao kruna je došao poljubac i moja kulminacija sreće propraćena gotovo dečjom vriskom i poskakivanjem u želji da sa svima podelim sreću. I zaista svi su se radovali a najviše moj tata Gagi, tetka Najda i ostala rodbina. Lagano su prilazili da nam čestitaju dok sam ja i dalje pri svakom zagrljaju skakala od sreće. A Marka sam iza leđa čula
-Nije mi dobro, jesi li lud. nekom je govorio. Pa da prikriveni emotivac lepo sam ja uvek govorila ..a ne drvo kako se predstavljao za onim crnim stolom i svetom. Da to je taj moj Marko koga sam zavolela, a i on Mene za ceo život. Samo mi je bilo žao što mama nije bila tu da i sa njom podelim tu radost.
A onda su na scenu stupile čestitke koje su uveličale našu bajku zabeležene objektivom zauvek.....
Nevenka Nelly Poerich
SVA PRAVA ZADRŽANA
Strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljanje na druge kanale
Sledi,..👄
Putovanje na more u Antaliju
👄
